Хоћете ли, понекад, прошетати са нама?
Кратке приче: О онима у сећањима, о одлазећима, долазећима
Сићушна, косоока девојчица трчала ми је у сусрет, широм раширених ручица. Не знам да ли сам била више затечена том изненадном искреном радошћу, или изненађена толиком количином ничим заслужене љубави.
Реаговала сам спонтано, пре бих рекла искуством својих година и проживљених емоција током одгајања своје деце, а сада већ и унучића и прихватила тај излив неочекиване љубави, чучнувши и ширећи и сама своје руке, прихватајући је у загрљај.
Мирис малог детета, ручице око мог врата, њена дуга коса, испреплетена са мојом, побудиле су у мени буру давно проживљених осећања, потпуно ненадано, чак бих рекла – неприкладно према непознатом детету.
А, онда сам зачула добро познати глас, незабораван, упркос прохујалог времена, који је одавно ишчезао из мог живота, од ког сам претрнула, јер је и сада, као и некада, изазвао подилажење жмараца дуж моје кичме:
– Ким, немој узнемиравати тету. Одакле ти идеја да јој прилазиш као да је знаш? Говорио сам ти да није пристојно прилазити непознатим људима – благо је прекорео девојчицу, пре него ми се обаратио – Извините, госпођо, молим Вас, моја девојчица се, иначе, не понаша овако. Чак је превише затворена и тешко склапа нова познанства и са својим вршњацима, а посебно не са старијим људима.
Још увек чучећи, са ручицама мале Ким око свог врата, окренула сам се и сусрела поглед добро познатих плавих очију, којих се сећам из своје младости, јер ме је тајна која је постојала, а никада јавно није изречена, заувек везивала за њих.
– Боже, да ли је могуће да си то ти! Одакле ли се само поново створио поново у мом животу! Одакле, кад сам те целог живота, свим силама чупала из свог опустошеног срца, надајући се да ће породица коју сам створила, деца коју сам родила и одгајала, избрисати моју неиживљену љубав?
Усправила сам се, још увек држећи малену Ким за ручицу, треперећи изнутра целим својим бићем, жудећи да га загрлим и, коначно, покажем му колико ми је одувек био драг, колико ми је увек, некад, свих протеклих година недостајао, а да за то ни сад нисам имала снаге.
Године које су прошле стајале су изнеђу нас, нисам била сигурна, као неко ко се одувек преиспитивао и све сто пута проверавао, да ли је добро да покажем сву силину мојих, још увек дубоко постојећих осећања према њему.
Али, толико ми је недостајао свих ових година, толико да ми се само једна суза скотрљала низ образ, неприметно…
– Али, тата, ја ову тету знам. Упознале смо се док сам правила снешка иза наше куће. Она је шетала своју куцу и дозволила ми да се поиграм са њом. Тета Мила је дивна тета, видећеш и сам кад је упознаш.
Пришла сам и пружила руку и поново осетила добро познати, нежан стисак руке.
– За пријатеље Драган. Мило ми је што сте се вас две упознале и спријатељиле. Свакако ће јој годити Ваше друштво овде на планини, далеко од света и цивилизације. И нас двоје смо сами, дошли смо да ухватимо мало здравља, поготову од како нас је заувек напустила Кимина мајка…
Пошли смо да прошетамо. Ћутећи. Једино нас је чаврљање мале Ким прекидало у мислима.
Колико је година прошло од нашег последњег сусрета? Читава вечност од када сам схватила, приликом последњег пословног контакта да је боље да га више никада не сретнем. Јер, емоције никако нису нестајале, ни престајале… Ни са моје ни са његове стране, ма колико се трудили да их потиснемо, и предосећај да, ако оне испливају и постану јавне, да ћемо унесрећити много особа око нас.
Повукла сам се, предана свом послу, у своју љуштуру, у своју, само мени добро знану, усамљеност, окружена најближим сарадницима, пријатељима и породицом.
И он у своју. Отишао је далеко. Најдаље што је могао. Слушала сам о њему, колико је био успешан. Тамо далеко. Слушала сам свакакве приче, за које сам искрено желела да буду лаж. Да га жена вара, а да се он свим силама труди да, кажу, због деце сачува брак и породицу. Ипак, развео се и у другој вези добио још једно дете. Сада знам, малу Ким.
Да ли се, онда, требало повући !?
Прекасно је сада о томе размишљати…
Ја сам, свесно, желела да верујем да сам била боље среће. Данас знам да није баш тако. Неиживљена младост и од мене и од супруга узимала је свој данак. Постали смо само добри пријатељи који брину једно о другом.
Али, где су ишшчилиле све оне мале нежности које је требало да остану после велике заљубјености и љубави, којих бисмо се у зрелости са топлином присећали? Можда је, због недовољно јаких емоција, могло остати једино ово што сада имамо?
Деца су отишла својим путем, а ја у своју усамљеност коју сам испуњавала како сам знала и умела…читањем, писањем, шетњама…потиснутом сетом.
– Тета Мила, хоћете ли понекад прошетати са татом и самном? Биће нам занимљивије са Вама.
– Да, душо, хоћу. Радо.
Мада нисам сигурна да ли је то баш најпаметније што треба да урадим. И самој себи, а и твом тати, размишљала сам…
А, можда је то још одавно требало да урадим.
Б.Н.П.
насловна фото: /žena.blic.rs