Hoćete li, ponekad, prošetati sa nama?

Kratke priče: O onima u sećanjima, o odlazećima, dolazećima

Sićušna, kosooka devojčica trčala mi je u susret, širom raširenih ručica. Ne znam da li sam bila više zatečena tom iznenadnom iskrenom radošću, ili iznenađena tolikom količinom ničim zaslužene ljubavi.

Reagovala sam spontano, pre bih rekla iskustvom svojih godina i proživljenih emocija tokom odgajanja svoje dece, a sada već i unučića i prihvatila taj izliv neočekivane ljubavi, čučnuvši i šireći i sama svoje ruke, prihvatajući je u zagrljaj.

Miris malog deteta, ručice oko mog vrata, njena duga kosa, isprepletena sa mojom, pobudile su u meni buru davno proživljenih osećanja, potpuno nenadano, čak bih rekla – neprikladno prema nepoznatom detetu.

A, onda sam začula dobro poznati glas, nezaboravan, uprkos prohujalog vremena, koji je odavno iščezao iz mog života, od kog sam pretrnula, jer je i sada, kao i nekada, izazvao podilaženje žmaraca duž moje kičme:

– Kim, nemoj uznemiravati tetu. Odakle ti ideja da joj prilaziš kao da je znaš? Govorio  sam ti da nije pristojno prilaziti nepoznatim ljudima – blago je prekoreo devojčicu, pre nego mi  se obaratio – Izvinite, gospođo, molim Vas, moja devojčica se, inače, ne ponaša ovako. Čak je previše zatvorena i teško sklapa nova poznanstva i sa svojim vršnjacima, a posebno ne sa starijim ljudima.

Još uvek čučeći, sa ručicama male Kim oko svog vrata, okrenula sam se i susrela pogled dobro poznatih plavih očiju, kojih se sećam iz svoje mladosti, jer me je tajna koja je postojala, a nikada javno nije izrečena, zauvek vezivala za njih.

– Bože, da li je moguće da si to ti! Odakle li se samo ponovo stvorio ponovo u mom životu! Odakle, kad sam te celog života, svim silama čupala iz svog opustošenog srca, nadajući se da će porodica koju sam stvorila, deca koju sam rodila i odgajala, izbrisati moju neiživljenu ljubav?

Uspravila sam se, još uvek držeći malenu Kim za ručicu, trepereći iznutra celim svojim bićem, žudeći da ga zagrlim i, konačno, pokažem mu koliko mi je oduvek bio drag, koliko mi je uvek, nekad, svih proteklih godina nedostajao, a da za to ni sad nisam imala snage.

Godine koje su prošle stajale su izneđu nas, nisam bila sigurna, kao neko ko se oduvek preispitivao i sve sto puta proveravao, da li je dobro da pokažem svu silinu mojih, još uvek duboko postojećih osećanja prema njemu.

Ali, toliko mi je nedostajao svih ovih godina, toliko da mi se samo jedna suza skotrljala niz obraz, neprimetno…

– Ali, tata, ja ovu tetu znam. Upoznale smo se dok sam pravila sneška iza naše kuće. Ona je šetala svoju kucu i dozvolila mi da se poigram sa njom. Teta Mila je divna teta, videćeš i sam kad je upoznaš.

Prišla sam i pružila ruku i ponovo osetila dobro poznati, nežan stisak ruke.

– Za prijatelje Dragan. Milo mi je što ste se vas dve upoznale i sprijateljile. Svakako će joj goditi Vaše društvo ovde na planini, daleko od sveta i civilizacije. I nas dvoje smo sami, došli smo da uhvatimo malo zdravlja, pogotovu od kako nas je zauvek napustila Kimina majka…

Pošli smo da prošetamo. Ćuteći. Jedino nas je čavrljanje male Kim prekidalo u mislima.

Koliko je godina prošlo od našeg poslednjeg susreta? Čitava večnost od kada sam shvatila, prilikom poslednjeg poslovnog kontakta da je bolje da ga više nikada ne sretnem. Jer, emocije nikako nisu nestajale, ni prestajale… Ni sa moje ni sa njegove strane, ma koliko se trudili da ih potisnemo, i predosećaj da, ako one isplivaju i postanu javne, da ćemo unesrećiti mnogo osoba oko nas.

Povukla sam se, predana svom poslu, u svoju ljušturu, u svoju, samo meni dobro znanu, usamljenost, okružena najbližim saradnicima, prijateljima i porodicom.

I on u svoju. Otišao je daleko. Najdalje što je mogao. Slušala sam o njemu, koliko je bio uspešan. Tamo daleko. Slušala sam svakakve priče, za koje sam iskreno želela da budu laž. Da ga žena vara, a da se on svim silama trudi da, kažu, zbog dece sačuva brak i porodicu. Ipak, razveo se i u drugoj vezi dobio još jedno dete. Sada znam, malu Kim.

Da li se, onda, trebalo povući !?

Prekasno je sada o tome razmišljati…

Ja sam, svesno, želela da verujem da sam bila bolje sreće. Danas znam da nije baš tako. Neiživljena mladost i od mene i od supruga uzimala je svoj danak. Postali smo samo dobri prijatelji koji brinu jedno o drugom.

Ali, gde su išščilile sve one male nežnosti koje je trebalo da ostanu posle velike zaljubjenosti i ljubavi, kojih bismo se u zrelosti sa toplinom prisećali? Možda je, zbog nedovoljno jakih emocija, moglo ostati jedino ovo što sada imamo?

Deca su otišla svojim putem, a ja u svoju usamljenost koju sam ispunjavala kako sam znala i umela…čitanjem, pisanjem, šetnjama…potisnutom setom.

– Teta Mila, hoćete li ponekad prošetati sa tatom i samnom? Biće nam zanimljivije sa Vama.

– Da, dušo, hoću. Rado.

Mada nisam sigurna da li je to baš najpametnije što treba da uradim. I samoj sebi, a i tvom tati, razmišljala sam…

A, možda je to još odavno trebalo da uradim.

B.N.P.

naslovna foto: /žena.blic.rs