ОПРОСТИЋУ, ЗАБОРАВИТИ НЕЋУ НИКАДА

Кратке приче: О одлазећима или долазећима

 

Негде у војвођанској равници где се, кажу, већ са лудаје види у неоглед, па не мораш ни путовати јер и овако видиш цели свет, неко се спрема да оде, можда заувек, у потрзи за бољим животом и богатијом сутрашњицом.

Бољим и богатијим – за кога?

Да ли је, заиста, неопходно онамо стећи богато животно искуство и много година да би се разумело оно што и мало дете схвата својим непомућеним осећањима и својим чистим срцем?

Освануло је ведро пролећно јутро, после много кишних и невеселих дана. Сунце је у нашој башти подигло цветне звончиће ђурђевка које, сваког дана, обилази мој дека. Само, некако ми се чини да су његова леђа све више и више погнута, а веђе све ближе једна другој.

Кажу да ми, мали, не зашажамо животно важне ствари које се догађаку око нас, да би требало смо да се играмо, да будемо лепо васпитани и учтиво назовемо „добар дан“ старијима, да се не свађамо и бијемо међу собом да, заправо, не схватамо шта се око нас догађа и да смирено чекамо  на наше време које ће тек доћи.

Али, ја гледам моју маму која је сваким даном све тужнија, мог малог бату који још не прича, а  шта разуме са своје две године – само он зна, моју баку и деку видим, боље рећи – осећам – њихову бригу, видим њихове сузне очи док нас посматрају..

Са татом, који већ дуго са нама, него је тамо, негде јако далеко, кажу, у некој далекој земљи којој ни име не знам, причамо само телефоном.

Искрено да вам кажем баш и не знам шта бих му рекла, шта би њему била новост, а шта већ  зна и да ли би му то било важно – какве је хеланке имала моја другарица Ружа данас у вртићу, да ли ме је Вук случајно, или намерно, почупао у налету неке његове љубави према мени или је био стварно љут на мене.. Он тамо много ради и има бриге које имају одрасли, које су много веће и важније од наших, па зато не стиже да чује и види ове наше ситнице.

Не памтим ни један једини дан, од како знам за себе, да се ми који смо овде нисмо виђали, волели, грлили, љубили, лечили кад је требало, кад смо бата и ја имали температуру, кашљали, па имали оне гадне богиње које сврбе а не смеш да се чешеш, ишли лекару , на игралиште, гацњли по барицама, смејали се, уживали што иммо једни друге , што смо заједно.

Сада мама каже да ускоро одлазимо код тате, далеко. Авионом. Јер, он је тужан без нас, а мама је тужно без њега.

А ја? Пита ли мене неко, уопште, неко од њих шта ја желим?

Ко ће мом деки ујутру да отвори врата кад дође горе код нас да ме одведе у вртић? Коме ћу потрчати раширених руку, из све гласа вичићи – Бако, деко, па где сте до сад, ја вас толико дуго чекам.. и барице ће се осушити док не изађемо напоље. Пожури, пожури, ја сам већ сам обула моје гумене чизмице..

Осећам да ни мојој мами није лако, а бата је још мали и не разуме. Љута сам, само не знам на кога да будем љута највише. А и не питају ме баш нешто о томе да ми је важније да сам са свима онима које волим највише на свету, са мојом тетом која је, увек, на мојој страни, са течом који се највише игра са мојим батом (због чега ми је понекад баш криво), са секом Мином, која је мој узор јер је велика, паметна и јака, а и свира виолину, или са секом Мајом, која се тако често и лепо игра са нама – него да имам коју хаљиницу више, да путујемо више, можда и да једемо некаква боља и лепша јела?

И мој вртић је леп, нејлепши на свету. Не траба ми бољи без Руже и без Вука, мојих васпитачица Ане и Јане.

Како ћи ја без њих?

Али не питају ме низашта, ни за моје жеље ни за моје осећаје.

Када нас једног дана заиста овде више не буде можд ћу им опростити, али заборавити никад нећу моју улицу, баку и деку, вртић и барице по којима сам уживала даскачем, моју тету, моју Мину.. све оно што ће заувек остати моје сачувано у мом маленом срцу, а благошћу најранијих детињих успомена грејати ме читавог живота.

 

Б. Н. П.

(Ипак, треба знати да је ово написала девојчицина бака, као кратку причу и могућ доживљај своје унучице у тренуцима растанка. Све је само њен, бакин, доживљај овог болног тренутка који не мора нужно бити такав, нити је било када имао намеру да било кога повреди, посебно узимајући у обзир девојчициних само пет година…)