МЕДИЈИ НА РУСИНСКОМ ЈЕЗИКУ

Проф. др Михајло Фејса

Одсек за русинистику, Филозофски факултет

 

Вековима су Русини / Рушњаки (Руснаки) живели у границама Мађарског краљевства. Живели су у североисточним мађарским жупанијама, тачније у Земплину, Шаришу, Абауј-Торни, Боршоду, Саболчу, Ужу, Угочи, Марамарошу и Гемеру. Већина тих жупанија су данас у источној Словачкој, а остале у Мађарској, Украјини и Румунији. Пре око 260 година групе Русина почеле су се селити из своје постојбине у Карпатским планинама на југ у Срем и Бачку, који се данас налазе у Војводини у Србији и у Источној Славонији у Хрватској.

После пораза и повлачења Отоманске империје из Бачке, Срема и Баната 1699. године, аустроугарским је властима било потребно више становништва на југу своје државе па су подстицале колонизацију Немаца, Мађара, Словака и других, као и Русина (Gavrilović, 1977: 153).

На крају Првог светског рата Аустро-Угарска монархија се распала. Сви огранци русинског народа, до 1918. године, битисали су и развијали се у оквирима једне државе, Хабзбуршке монархије. Сада, први пут, неколико огранака русинског народа були су на одређени начин одсечени. Русини / Рушњаки (Руснаки) у Бачкој морали су наћи свој властити пут.

У Србији (или у Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца, или, касније, у Краљевини Југославији) Русинима је дозвољено формирати националне, културне институције на основу колективних права свих националних мањина, што није био случај у њиховој постојбини. Они су добили статус националне мањине словенског порекла 1919. године, први и, у периоду од много година, једини међу својим сународницима у Карпатском ареалу. То је био догађај од значаја највишег степена који је трасирао пут њиховог националног и културног развоја.

У таквим околностима Русини су осећали да је оснивање Русинског народног просветног друштва, названог Просвета, био први корак којим су они манифестовали своју тежњу према независном националном и културном животу. На оснивачкој седници, 2. јула 1919. године у Новом Саду, русинска национална заједница решила је да издигне свој народни језик (не руски или украјински) на ниво књижевног језика. Прва културно-просветна организација донела је одлуку да се њен свакодневни говор користи у образовању, културним животу и штампи. Прва русинска културна организација је објавила неколико књига од великог значаја. Најутицајнија књига тог времена била је прва русинска граматика (Граматика бачванско-русинског говора, 1923) Хавријила Костељника. Русинско народно просветно друштво објављивало је календаре (1921-1941), часописе (Русинске новине, 1924; Наша баштица, 1937) и друге публикације (Буквар, уџбеници, Јефтајева ћерка Хавријила Костељника – први русински позоришни комад неједночинка, 1924, Булка Јанка Фејсе – први русински зборник песама за децу, 1929). Једна од најзначајнијих ствари коју је РНПД урадило је то што је основало прву русинску штампарију 1936. године у Руском Крстуру.

Друга културно-просветна организација, Културно-просветни савез југословенских Русина, названа Зрак, основана је 3. септембра 1933. године у Врбасу. Чланови КПСРЈ нису били задовољни украјинофилским тенденцијама РНПД. Они су промовисали идеју да су војвођански Русини, као и сви Русини, огранак руске националности (Magocsi, 2002: 510). Организација је објављивала календаре (1935-1941), новине и друге публикације. Најутицајнија књига КПСРЈ била је Историја руског народа (1935) Николаја Д. Олејарова.

Рад ове две организације прекинуо је Други светски рат, а после Другог светског рата, 1945. године, десило се неколико значајних културних догађаја. Прво, основана је прва гимназија на русинском језику у Руском Крстуру. Друго, формирана је нова организација за све Русине у Југославији – Матица русинска. Треће, основана је Новинско-издавачка установа Руске слово (објављивала је: Руске слово / Русинска реч, 1945; Руски календар / Русински календар, 1946; Захрадка / Баштица, 1947; Шветлосц / Светлост, 1952).

У следеће две деценије, издашним финансирањем од стране југословенске владе, зачети су основношколски систем, средњошколски систем и радио-емитирање.

Аутономна Покрајина Војводина стекла је увећана самоуправна права према Уставу из 1974. године, који је Војводину дефинисао као један од субјеката југословенске федерације. Пет народа Војводине стекло је статус официјелних народности – Срби, Мађари, Румуни, Словаци и Русини. Русински језик је постао један од пет службених језика Аутономне Покрајине Војводине. Први пут постало је могуће користити русински језик у суду, у канцеларијама, на јавних натписима итд. Преводиоцима за русински језик обезбеђен је посао у општинама где је значајан број чланова русинске националне мањине. У то време почео је да се емитује и телевизијски програм на русинском језику.

Посебно велики резултати су остварени у области образовања. Одељење Гимназије Жарко Зрењанин из Врбаса постало је Образовни центар Петро Кузмјак у Руском Крстуру (1977). Цео наставни процес је на русинском језику у Основној школи Петро Кузмјак у Руском Крстуру (Основна школа и Гимназија Петро Кузмјак, од 1990; Основна и средња школа са Домом ученика, од 2010), док је двојезичан, српско-русински, у Основној школи Братство јединство у Куцури и у Основној школи Јован Јовановић Змај у Ђурђеву. Настава свих предмета у тим школама одржава се на русинском језику. Да би се унапредило знање и коришћење русинског језика, 1973. године – Лекторат за русински језик, а до 1981. године – Катедра за русински језик и књижевност основана је на Новосадском универзитету.

Уопштено говорећи, то је био најпогоднији период за русинску културу. Може се рећи да је тај период за Русине представљао златно доба. Новинско-издавачка установа Руске слово објављивала је више књига на русинском језику него икада. Почела је да објављује и часопис за младе под насловом МАК (Младост – Активност – Креативност, од 1972) редовно.

Постојање електронских медија код бачко-сремских Русина све до Плишане револуције, то јест до пада Берлинског зида, 1989. године, било је јединствено у русинском свету. Тек од 1990-их година они су у Карпатском ареалу, од својих бивших совјетских република, тражили исти облик информисања. И сви су га и остварили (у Словачкој, Пољској, Мађарској, Хрватској и др.) изузев оних у Украјини где је стаљинистичка свест најјача и где се Русини и дан данас не признају.

Радио Нови Сад, иначе, годишње емитује око 1.500 часова радио програма на русинском. Сваке недеље има 4 часа говорног или музичког програма на русинском језику, који се допуњавају са неколико посебних програма током сваке године, као нпр. покривање важних културних догађаја и богослужења везана за значајне празнике. У просеку емитује се шест и по часа програма на русинском језику дневно.

Радио-дифузна установа Војводине емитује 143 часа ТВ програма на русинском језику годишње. Пет пута недељно емитују се десетоминутне вести на русинском, а недељом је шездесетоминутна емисија магазинског типа. Има и неколико других посебних програма који се емитују током године. У просеку емитује се око 262 минута програма на русинском језику недељно (Яким, 2009: 63 ).

У оквиру Јавног сервиса – Радио-дифузне установе Војводине, Редакција на русинском језику постоји више од шест деценија (од 1949) у Радио Новом Саду (Жирош, 2015: 536), а четири деценије у Телевизији Нови Сад (од 1975) (исто, 542). Има 30 запослених у две редакције на русинском језику Јавног сервиса – Радио-дифузне установе Војводине (17 у Редакцији на русинском језику Радио Новог Сада, а 13 у Редакцији на русинском језику Телевизије Нови Сад).

Проблеми са којима се суочавају медији на русинском језику у Војводини су различити. Зграда Радио-Телевизије Нови Сад је уништена током НАТО бомбардовања. Сигнал се не може емитовати широм територије Војводине. Mноге емисије представљају репризу старијих програма. Покривање је углавном информативне, пре него аналитичке природе. Значајна питања од важности за русинску националну мањину не могу бити расправљана у потпуности и отворено. Теме у вези са мањинским правима не анализирају се детаљно. Присутан је и недостатак свежих кадрова.

Према подацима Националног савета русинске националне мањине, поред Јавног сервиса, русинска национална заједница има и следеће јавне медије: Редакција Информативно-пропагандног центра у Кули (програм емитује дневно; у просеку има један и по час програма на русинском језику), Редакција Информативног центра у Врбасу (емитује једночасовни програм на русинском језику дневно; који је пре неколико месеци угашен), Редакција Радио Регије у Бачкој Тополи (емитује програм тридесет минута недељно) и Редакција Радио Шида (емитује програм на русинском језику један час недељно). Уопштено говорећи, тржишно оријентисани медијски предузимачи нису посебно заинтересовани за финансирање програма који се праве за прилично малобројну публику.

Интернет је изузетно значајан извор информација како за војвођанске Русине тако и за карпатске Русине уопште.

У оквиру НИУ Руске слово делује агенција за дневне вести названа Ruthenpress. Она емитује вести сваки дан изузев недеље.

Постоји неколико сајтова који су посвећени војвођанским Русинима. Е-адреса Националног савета русинске националне мањине је www.rusini.rs, е-адреса Завода за културу војвођанских Русина – www.zavod.rs и е-адреса Матице русинске – www.ruskamatka.org. Приватни сајт Мирослава Силађија www.rusnak.info био је веома важан (2001-2014). Разне презентације на интернету имају за циљ да у виртуалном простору окупе и информишу све бивше и садашње становнике Карпатског ареала русинског порекла. Пошто ју је скоро немогуће контролисати, светска мрежа је карпатским Русинима посебно корисна, поготово да се превазиђу неки од проблема о којима је било говора више.

Демократизација русинске културе на почетку 21. века одразила се и на „децентрализацију“ информисања, поготово у сфери писаних медија. Поред НИУ РС своје  гласнике објављују и Матица русинска (четворомесечник Руснак), Друштво за русински језик, књижевност и културу (годишњак Studia Ruthenica), Културно-просветно друштво ДОК – Куцура у Куцури (годишњак Ерато над Куцуром / Коцуром). КПД ДОК – Куцура има и Документаристичко-журналистичку секцију, која организује неколико трибина годишње ради остваривања објективног информисања припадника русинске националне заједнице.

Данас, када је Република Србија прихватила међународне стандарде у вези са националним правима мањина, политика Савеза Русина Украјинаца (чији корени досежу до Стаљинових, совјетских времена када је чак било забрањено да се користе називи Русин и Рушњак / Руснак) осуђена је на нестајање. Два најзначајнија међународна документа Савета Европе која је потписала наша земља су Европска повеља за регионалне и мањинске језике (коју је потписала Државна Заједница Србије и Црне Горе 2005. године) и Оквирна конвенција за заштиту националних мањина (коју је потписала Савезна Република Југославија 2001. године). Илустративно је запажање Комисије за елиминацију расне дискриминације (Committee on the Elimination of Racial Discrimination, CERD), након разматрања седамнаестог и осамнаестог периодичног извештаја Украјине. На својој 1785. седници (CERD/C/SR.1785), одржаној 17. августа 2006. године, Комисија је прихватила следећа закључна запажања. Комисија препоручује Украјини, као држави-чланици, да повећа своје напоре у области наставе, образовања, културе и информација да би се изборила са предрасудама, укључујући ту и предрасуде цивилних службеника, против етничких мањина (као што су Роми), да промовише толеранцију и поштовање њихових култура и историје, и да унапреди интеркултурални дијалог међу различитим етничким групама Украјине. Члан 20 гласи: „Комисија је забринута због одсуства официјелног признавања русинске националне мањине упркос њеним посебним етничким карактеристикама”. Комисија препоручује да држава-чланица размотри признавање Русина као националне мањине. Закључна примедба, члан 24, најављује да украјинска влада, између осталог, треба да ревидира своје одбијање да призна карпатске Русине у својој Закарпатској области: „Комисија препоручује да држава-чланица преда свој 19. периодични извештај заједно са 20. и 21. периодичним извештајем у обједињеном извештају до 6. априла 2010. године, и да се  он односи на све тачке у овим закључним запажањима”. На међународном плану информисању Русина у свим државама где живе много доприносе и Светски конгреси Русина / Руснака / Лемка који објављују гласник Русин. На иницијативу Конгреса, у јулу 2010. године, основано је Удружење русинских новинара.

Етнокултурни развој међу Русинима у Србији / Војводини заустављен је током рата средином 1990-их година у бившој Југославији. Демократске промене у Србији 2000. године, између осталог, резултирале су и новим приступом владе Републике Србије према националним мањинама. Војвођански Русини у Србији имају, баш као и други припадници националних мањина, могућност очувања и развоја свог националног идентитета у областима гарантованим Уставом и законима. Нови законски статус омогућио је русинској заједници да оснује две веома важне институције – Национални савет русинске националне мањине и Завод за културу војвођанских Русина. Док је Завод за културу војвођанских Русина основан за културу у најширем смислу, Национални савет русинске националне мањине је основан за четири области у којима русинска заједница има загарантована права – за културу, за образовање, за информисање и за службену употребу језика и писма. Ове две институције представљају иновације. Што се, пак, тиче Националног савета русинске националне мањине / Одбора за информације, као оснивача НИУ Руске слово, очекује се да он има више утицаја на садржај Руског слова и на издавачки програм Установе, као и да спроведе систематизацију на основу компетенција. Свежи и професионални кадрови треба да имају водећу улогу у русинским медијима. Требало би превазићи и цензуру и автоцензуру која има за циљ да вештачки на истом нивоу одржава две националне опције, што се, поред писаних медија НИУ Руске слово односи и наТВ програм. Присутне су и неповољности у вези са доступношћу телевизијских и радио програма на русинском у свим крајевима у којима се користи русински језик.

Случај русинског језика који је у службеној употреби неколико деценија, како у покрајинским органима тако и на територији шест општина у којима Русини живе у значајном броју, је у сваком случају пример за истицање пред многим развијеним европским друштвима и државама. Пошто је призната административно, русинска мањина ужива највиши могући степен самоуправе. Законодавна, извршна и судска тела делују у свим областима у којима су језичка и културна права за русинску мањину изузетно важна. То се посебно примењује на образовање, културу, медије и локалну власт. Бачко-сремски Русини представљају доказ да је дуготрајно постојање једне малобројне заједнице сасвим могуће само ако држава створи одговарајуће услове.

 

ЛИТЕРАТУРА

 

Фейса, М. (2004). «Социолинґвистични аспект руского язика: Войводинa». У: Русиньский язик, Opole: Uniwersytet Opolski, Instytut Filologii Polskiej, 373-383.

Фейса, М., гл. ред., (2007). Русини / Руснаци / Ruthenians (1745-2005) I. Нови Сад: Филозофски факултет – Одсек за русинистику, ИК Прометеј, КПД ДОК – Куцура.

Фејса М. (2010). Нова Србија и њена русинска мањина / Нова Сербия и єй руска меншина / The New Serbia and Its Ruthenian Minority. ИК Прометеј – КПД ДОК, Нови Сад.

Gavrilović S. (1977). “Rusini u Bačkoj i Sremu od sredine XVIII do sredine XIX veka”, Godišnjak Društva istoričara Vojvodine. Novi Sad: Društvo istoričara Vojvodine.

Яким, Т. (2009). Руснаци у Сербиї – Информатор. Руски Керестур: Национални совит рускей националней заєднїци, Завод за културу войводянских Руснацох, НВУ Руске слово.

Жирош, М. (2015). „Руска редакция Радио Нового Саду од 1966. до 1991. року“, Шветлосц, 4. Нови Сад: НВУ Руске слово.

насловна: принтскрин РТВ