ОДНОС ИЗМЕЂУ БРУТО ДОМАЋЕГ ПРОИЗВОДА (ГДП)И ОКРУЖЕЊА
Структура производње је од суштинског значаја, јер на квалитет природне средине не утичу једнако индустрија за добијање и прераду метала или хемијска индустрија и едукација и брига о деци. Значај ефикасног односа инпут-оутпут може бити илустрован различитим интензитетом употребе енергије по јединици оутпута у Источној или Западној Европи. Најзад, утицај нивоа еколошке штете по јединици инпута може бити објашњен разликом између употребе лигнита или нафте у исте сврхе. Са статичке тачке гледишта, очигледно је да количина друштвеног производа исте величине може на различите начине утицати на окружење и да већи ГДП може мање „оштетити“ природну средину, него мање.
Проблем се међутим, компликује са динамичке тачке гледишта: шта се дешава када ниво економије порасте? Да ли би фактори који имају тренд редукције оштећења природне средине, били компензација за било какву негативну последицу? Светска банка даје оптимистичне одговоре: Ако друштво развија економску и еколошку политику пажљиво, ако ресурсе употребљава ефикасније, чешће користи супституте и развија чисте технологије које редуцирају или не остављају отпад, нема разлога да се економија развија на принципима одрживости. У извештају, Светска банка је навела тренд побољшања у ОЕЦД земљама, где су индустријске земље досегле суштинско унапређење у квалитету животне средине уз непрекидан и континуиран економски раст. Ово је позитиван тренд, који нема карактеристике масовности, који није забележен у земљама Источне Европе. У пркос свему, Светска банка изводи основни закључак да негативна веза између раста и деградације окружења може бити прекинута.
Међутим, оптимизам Светске банке не деле сви. Постоје другачији приступи структури друштвеног богатства. Оптимисти наводе да ако се акценат у структури друштвеног богатства стави на услуге и информационе технологије, тражња за сировинама и загађење ће се смањити из тог разлога. Међутим пракса демантује ову поставку. Чињеница јесте да је релативна структура ГДП променљива, и да релативно учешће услуга и ГДП расте у односу на индустрију и пољопривреду, али мерене апсолутним показатељима индустријска и пољпоривредна производња бележе тренд раста! Даље, услуге нису само информативно интензивно: оне често зависе од сигнификантног инпута материјала и ресурса. Сликовит је пример у производњи компјутера, где рапидан технолошки развој захтева пратећи развој пратеће производне опреме, при чему реализација многих услуга захтева интензивиније транспортне услуге и остале енергетски интензивне потребе. На основу овога може се закључити да промена структуре друштвеног богатства не мора да значи и аутоматско побољшање негативног утицаја на окружење, у случају да се друштвено богатство повећава.
У вези са структуром друштвеног богатства, са глобалне тачке, не постоји решење чак и да држава промени структуру оутпута у правцу слабљења утицаја негативних екстерналија, у том случају ће бити у позицији да увози такве производе из других земаља, али ће загађење везано за производњу тих производа негде бити учињено. Стога је неопходан глобални приступ, уз развој пратеће технологије. Из тог разлога је много битније фокусирати се на потрошњу, а не на прозводњу која у посматраној земљи настаје, јер се посматрањем места потрошње, а не производње ефикасније уочава која земља је одговорна за загађење.