КРИТИКА ГДП КОНЦЕПТА
Уколико се људски развој схвати као процес проширивања људских шанси, тада је нужно прухватити став да аутоматска веза између економског раста и људског прогреса не постоји. То значи да индикатор развоја не може бити националан производ по глави становника, већ они индикатори који илуструју могућност адекватног задовољавања хуманих потреба и побољшања квалитета живота, уважавајући међугнерацијску праведност распоеделе.
Бруто друштвени производ је величина која одређује детерминанту благостања. Два питања блиска фундаменталном питању економске теорије су:
1. Каква је расподела ГДП, односно начини употреба ГДП?
2. Која је величина тршкова која је произвела тај ниво ГДП?
По формалној дефиницији, ГДП узима у обзир само величину финалне потрошње а вредност трошкова се одузима од те величине. Како се трошкови очувања средине не могу третирати као финална потрошња, текући ГДП не рефлектује ову област. Из тог разлога су Уједињене нације дале препоруку да се при обрачуну вредност ГДП коригује за величину ових трошковаа (такозвани „зелени рачуни“). Одређени додатак ГДП би се требао третирати као трошак, а не као добитак или корист. На пример:
Када се исцрпљиви ресурси екстракују, продаја производа од тих сировина се третира као раст ГДП, мада је природни капитал трајно смањен за вредност утрошених сировина
Индустријска и пољопривредна производња загађују околину и умањују услове раста обима производње у будућности. Ови ефекти не улазе у вредност ГДП, осим ако се не ради о опоравку или реконструкцији, када се те вредности укључују у ГДП
Саобраћај узрокује велике индиректне трошкове (на пример болничко лечење повређених у удесима) који су додати у ГДП
Овако постављен ГДП није релевантна мера расподеле већ је више мера тржишне активности подржаних нетржишним активностима јавног сектора. Док је раст благостања 30-тих година двадесетог века имао корелативан однос са растом ГДП, то данас у индустријски развијеним земљама није случај, јер се не мери однос према очувању окружења. Овај приступ конституише теоријску алтернативу и чини основу за критику класичног ГДП концепта.
Главни индикатор одрживости је ревидирана верзија домаћег бруто производа. Економски развој остварен у правцу одрживости једино може бити мерен путем прилагођавања величине домаћег производа са растом или смањењем природног капитала. Класичан ГДП концепт је погрешан индикатор „реалног богатства“ јер не показује да ли води у правом смеру или води у катастрофу. Из тог разлога је неопходна еколошки прилагођена мера дохотка, као индикатор „одрживог“ дохотка.