Људи с три ока(24): Јосип Броз Тито – ЗАЉУБЉЕНИК У ФОТОГРАФИЈУ И ФИЛМ

У заоставштини Јосипа Броза Тита сачувано је више стотина хиљада фотографија, међу којима је и много снимака које је он начинио приликом својих посета Војводини. Као пасионирани фото-аматер , Тито је имао колекцију скупоцених фото-апарата, своју фото-лабораторију у којој је сам израђивао фотографије, био је покровитељ познате изложбе „Златно око“ и једини почасни члан новосадског Фото клуба „Бранко Бајић“

Путујући широм света, посећујући скоро све сврстане и несврстане земље, у својим познатим мисијама мира, Јосип Броз Тито је својевремено био један од најпознатијих државника света. То је потврдила и његова сахрана 1980. године којој је присуствовало 209 делегација из 128 земаља са свих континената. Међу њима је био 31 председник републике, затим четири краља, шест принчева, двадесет два председника влада, једанест председника националних парлaмената… Милиони фотографија које су обишле свет сведоче о Титовој легенди која је кулминирала за његова живота, полувековној владавини на челу Југославије, али траје и после више деценија од како је сахрањен у Кући цвећа у Београду.

У Музеју „25 мај“, у суседству Титовог вечног станишта, приређена је изложба фотографија које је Јосип Броз снимио својим фотоапаратима. Део те изложбе  приказан je и у Новом Саду на сајму „ Арт експо“.

Јосип Броз поново међу Новосађанима

Као пасионирани фото-аматер, Тито је начинио више стотина фотографија. Велики број је поклонио онима које је снимао, нарочито у време када је користио полароид технику и када су из таквог фото-апарата одмах излазиле готове уникатне фотографије. Имао је и своју фото-лабораторију у којој је сам развијао и правио фотографије. Велика количина тих фотографија је сачувана, па је кустос Момо Цвијовић на симболичан начин комплетирао изложбу која показује да велики државник није био и велики фотограф. Мада је располагао неограниченим средствима, врхунском фотографском техником, био окружен фотографским зналцима – није у свом фотографском стваралаштву прешао ни праг просечног фото-аматера. Задовољавао се документарним снимцима, за породичне албуме својих сарадника и најближих пријатеља и чланова породице.

На изложби Титових фотографија били су углавном снимци са његове самосталне изложбе одржане у Словенији, још за ауторова живота. Волео је Јосип Броз да долази на Новосадски сајам, на којем је увек био окружен фото-репортерима, а и сам је ту налазио инспирацију за своје фотографије. Новосађани су га угостили и приликом отварања моста на Дунаву, одмах после Другог светског рата, више пута су заједно дочекивали Нове године, а упамћен је Тито и као домаћин шефовима несврстаних земаља које је угостио на Петроварадинској тврђави 1961. године.

Када је 1973. године у Новом Саду одржана Прва светска изложба фотографија „Златно око“, под патронатом ФИАП-а (Међународне организације за уметничку фотографију), Тито је био покровитељ, а чланови Фото-клуба „Бранко Бајић“ су га прогласили за јединог почасног члана ове организације.

Бој не бије свијетло оружје,…

Знајући да је Тито пасионирани фото-аматер, многи познати произвођачи фотографске опреме поклањали су му своје најмодерније моделе апарата да би тако рекламирали своју робу. Али, Тито је, и поред тога што је располагао врхунским апаратима, до краја живота остао скроман, без амбиција да се бави креативном фотографијом. Волео је минијатурне фото-апарате, као што су „tessina automatic“, или „minox“ који је лансиран као шпијунски апарат у филмовима о Џејмсу Бонду. Потом се Тито определио за инстант „polaroid“ камере и разне типове чувеног „nikona“, а волео је да снима и аматерске кино филмове, нарoчито на бројним путовањима по свету. Ипак, највише је сачувано чисто породичних снимака, насталих у тренуцима одмора на острву Ванга, приликом посета бригадирима на изградњи аутопута, у ловиштима,  и приликом сусрета с најближим пријатељима.Титово треће око запазило је низ детаља у Карађорђеву, од фијакера с поносним белим липицанерима, преко богатих ловишта, до традиционалног свињокоља и ражња на којем цврчи печеница.

Где год се Тито појављивао, био је окружен „колегама“ фото-репортерима, па је често с њима имао двобој камерама. У пратњи је имао и свог личног фотографа. До краја живота га је пратио Кикинђанин Милош Рашета:

-„Тито учи од мене: ја му дајем савете,како да фотографише“, с поносом је говорио Рашета.

Изгледа да ни његови савети нису помогли Јосипу Брозу да постане аутор натпросечних фотографија. Ипак, неке фотографије које је Тито снимио налазе се и у Музеју модерне уметности у Њујорку јер је на њима највећи раритет – потпис једног од својевремено најпопуларнијих државника света.

КАМЕРА УВЕК ПРИ РУЦИ Јосип Броз Тито(Кумровец, 7. маја 1892, Љубљана, 4. маја 1980), председник Републике, маршал Југославије, врховни командант оружаних снага, председник Савеза комуниста Југославије. Као син сиромашног сељака, завршио је основну школу и браварски занат, па је радио као металски радник. По избијању рата 1914. године био је у затвору у Петроварадину због антимилитаристичке пропаганде, а потом је на фронту доспео у руско заробљеништво и учествовао у Октобарској револуцији. По повратку у Југославију суђен је и затваран због комунистичког деловања, а 1937. године је постао генерални секретар КПЈ и до смрти био њен челник. Истакао се као организатор отпора фашистичкој окупацији 1941. године, активним учешћем у борбaма стекао највиши чин, а касније постао народни херој и доживотни почасни председник Савеза бораца. Као државник, запамћен је и као један од оснивача покрета несврстаних земаља. На бројним путовањима широм света, увек је имао при руци фото-апарат и кино камеру, јер је био пасионирани фото-аматер и љубитељ филма, па је начинио безброј снимака које је најчешће сам обрађивао у својој личној лабораторији.

 

Пише: Боривој Миросављевић