OPROSTIĆU, ZABORAVITI NEĆU NIKADA

Kratke priče: O odlazećima ili dolazećima

Negde u vojvođanskoj ravnici gde se, kažu, već sa ludaje vidi u neogled, pa ne moraš ni putovati jer i ovako vidiš celi svet, neko se sprema da ode, možda zauvek, u potrzi za boljim životom i bogatijom sutrašnjicom.

Boljim i bogatijim – za koga?

Da li je, zaista, neophodno onamo steći bogato životno iskustvo i mnogo godina da bi se razumelo ono što i malo dete shvata svojim nepomućenim osećanjima i svojim čistim srcem?

Osvanulo je vedro prolećno jutro, posle mnogo kišnih i neveselih dana. Sunce je u našoj bašti podiglo cvetne zvončiće đurđevka koje, svakog dana, obilazi moj deka. Samo, nekako mi se čini da su njegova leđa sve više i više pognuta, a veđe sve bliže jedna drugoj.

Kažu da mi, mali, ne zašažamo životno važne stvari koje se događaku oko nas, da bi trebalo smo da se igramo, da budemo lepo vaspitani i učtivo nazovemo „dobar dan“ starijima, da se ne svađamo i bijemo među sobom da, zapravo, ne shvatamo šta se oko nas događa i da smireno čekamo  na naše vreme koje će tek doći.

Ali, ja gledam moju mamu koja je svakim danom sve tužnija, mog malog batu koji još ne priča, a  šta razume sa svoje dve godine – samo on zna, moju baku i deku vidim, bolje reći – osećam – njihovu brigu, vidim njihove suzne oči dok nas posmatraju..

Sa tatom, koji već dugo sa nama, nego je tamo, negde jako daleko, kažu, u nekoj dalekoj zemlji kojoj ni ime ne znam, pričamo samo telefonom.

Iskreno da vam kažem baš i ne znam šta bih mu rekla, šta bi njemu bila novost, a šta već  zna i da li bi mu to bilo važno – kakve je helanke imala moja drugarica Ruža danas u vrtiću, da li me je Vuk slučajno, ili namerno, počupao u naletu neke njegove ljubavi prema meni ili je bio stvarno ljut na mene.. On tamo mnogo radi i ima brige koje imaju odrasli, koje su mnogo veće i važnije od naših, pa zato ne stiže da čuje i vidi ove naše sitnice.

Ne pamtim ni jedan jedini dan, od kako znam za sebe, da se mi koji smo ovde nismo viđali, voleli, grlili, ljubili, lečili kad je trebalo, kad smo bata i ja imali temperaturu, kašljali, pa imali one gadne boginje koje svrbe a ne smeš da se češeš, išli lekaru , na igralište, gacnjli po baricama, smejali se, uživali što immo jedni druge , što smo zajedno.

Sada mama kaže da uskoro odlazimo kod tate, daleko. Avionom. Jer, on je tužan bez nas, a mama je tužno bez njega.

A ja? Pita li mene neko, uopšte, neko od njih šta ja želim?

Ko će mom deki ujutru da otvori vrata kad dođe gore kod nas da me odvede u vrtić? Kome ću potrčati raširenih ruku, iz sve glasa vičići – Bako, deko, pa gde ste do sad, ja vas toliko dugo čekam.. i barice će se osušiti dok ne izađemo napolje. Požuri, požuri, ja sam već sam obula moje gumene čizmice..

Osećam da ni mojoj mami nije lako, a bata je još mali i ne razume. Ljuta sam, samo ne znam na koga da budem ljuta najviše. A i ne pitaju me baš nešto o tome da mi je važnije da sam sa svima onima koje volim najviše na svetu, sa mojom tetom koja je, uvek, na mojoj strani, sa tečom koji se najviše igra sa mojim batom (zbog čega mi je ponekad baš krivo), sa sekom Minom, koja je moj uzor jer je velika, pametna i jaka, a i svira violinu, ili sa sekom Majom, koja se tako često i lepo igra sa nama – nego da imam koju haljinicu više, da putujemo više, možda i da jedemo nekakva bolja i lepša jela?

I moj vrtić je lep, nejlepši na svetu. Ne traba mi bolji bez Ruže i bez Vuka, mojih vaspitačica Ane i Jane.

Kako ći ja bez njih?

Ali ne pitaju me nizašta, ni za moje želje ni za moje osećaje.

Kada nas jednog dana zaista ovde više ne bude možd ću im oprostiti, ali zaboraviti nikad neću moju ulicu, baku i deku, vrtić i barice po kojima sam uživala daskačem, moju tetu, moju Minu.. sve ono što će zauvek ostati moje sačuvano u mom malenom srcu, a blagošću najranijih detinjih uspomena grejati me čitavog života.

B. N. P.

(Ipak, treba znati da je ovo napisala devojčicina baka, kao kratku priču i moguć doživljaj svoje unučice u trenucima rastanka. Sve je samo njen, bakin, doživljaj ovog bolnog trenutka koji ne mora nužno biti takav, niti je bilo kada imao nameru da bilo koga povredi, posebno uzimajući u obzir devojčicinih samo pet godina…)