СТОЧАРСКЕ ЗАДРУГЕ ЗА РАЗВОЈ ПОЉОПРИВРЕДЕ
Друштвено- економски односи опредељивали су и производне токове у пољопривреди. До Другог светског рата пољопривредна производња се обављала на приватном поседу различите величине са посебним нагласком на развој сточарске и воћарске производње. На овај начин биле су рационално искоришћене пољопривредне површине у тадашњој Југославији. Концентрација производње обављала се преко задружног система организовања, функционисањем штедно-кредитнихзадруга преко којих се повезивало тржиште роба и тржиште капитала и које су биле основ стабилности примарне пољопривредне производње. У циљу унапређења производње, прераде, извоза и организованог увоза недостајућих репродукционих материјала биле су формиране специјализоване задруге, које су по функцији биле сложене задруге и покривале су одређене области производње, кредитирања и промета. По својим резултатима истицале су се житарске, сточарске, набавно-продајне и штедно-кредитне задруге. Ове задруге су чиниле пословну функцију Задружног савеза Србије, преко кога се кординирао целокупан рад задруга, а може се рећи и пољопривреде.
Бројке
То је период снажног развоја задругарства и његовог укрупњавања, тако да је од 1.890 задруга оснивача савеза укрупњено и створено нових 487 задруга које су у целости пословале преко специјализованих задруга, а у оквиру Задружног савеза Србије.
,,Заврштеком Другог светског рата јасно се издиференцирала пољопривредна производња на великим комбинатима и озакоњена су три облика власништва пољопривредниг земљишта и то:државно, друштвено и приватно. Комбинати свој развој базирали на државном и друштвеном пољопривредном земљишту, које је било и најквалитетније. У оквиру комбината поред примарне производње развијала се и прерађивачка индустрија преко које су комбинати били доминатно присутни на тржишту финалних производа. Целокупна аграрна политика била је усмерена ка развоју комбината. У тим условима практично је напуштен концеп развоја пољопривредне производње преко задружног система организовања“, каже Никола Михаиловић, председник Задружног савеза Србије.
Задруге су се у највећем броју интегрисане у оквиру комбината при чему су губиле сујективитет, обављале су унос имовине коју су годинама стицале, а касније тешко враћале. Остао је веома мали број земљорадничких задруга које су своју делатност везивале за развој производње на индивидуалним полјопривредним газдинствима као носиоцима пољопривредне производње.
,,О економској снази индивидуалних газдинстава најбоље говори чињеница да је утврђен земљишни максимум од 10 хектара. У циљу економског опстанка газдинства индивидуалних пољопривредних произвођача су била принуђена да се развијају на бази говедарске, овчарске,повртарске и воћарске производње које нису биле интересантне за комбинате јер су они развијали на бази жита, индустријског биља, това свиња, живине и делимично производњом млека“, додаје Михаиловић. У таквим друштвено-економским условима преостале задруге су организовањем производње и промета за потребе индивидуалних газдинстава развиле одређене врсте производње.Посебно се истичу резултати у организацији производње малина,шљива, тову јунади и јагњади и стварању услова за извоз наведених производа. Јасно су се издиференцирали региони западне Србије за производњу малине и шљиве, а производња млека и тов јунади били су доминатни у централном делу Републике Србије, док је производња јагњећег меса била најзаступлјенија у источној и јужној Србији.
У наведеном периоду преко 92 одсто сточног фонда налазио се на поседима индивидуалних пољопривредних произвођача што је и определило потребу организовања и рада сточарских задруга.Ове задруге су биле кључне у ширењу нових раса говеда првенствено сименталске расе и укршање домаћег шареног говечета у претапање у говече сименталске расе, такође земљораднике задруге у југоисточној, јужној и западној Србији су биле носиоци оплемењивања домаћих раса оваца и побољшања њихових производних особина.
Сточарске земљорадничке задруге су се наметнуле као неизоставан фактор у организацији производње, почев од сабирања, расхлађивања и дистрибуције сировог млека, това јунади и јагњади првенствено намењених извозу. Ове задруге представлјале су ослонац и сигурност развоја сточарске производње на поседима индивидуалних пољопривредних произвођача јер су им обезбеђивале тржиште њихових производа, снабдевале их неопходним репродукционим материјалима и преко штедно-кредитних служби омогућавале им кредитна средства под повољнијим условима за текућу производњу и развој.
Преломни период агроиндустријске производње одиграо се 1989. године, када је извршена приватизација највећег дела капацитета прехрамбене индустрије које су изашле из састава комбината и постали самостални привредни субјекти. Приватизацијом примењен је концепт тржишне економије при чему су комбинати земљорадничке задруге и земљорадници постали сировинска база без икаквих чврстих гаранција за развој и стабилност њихове проиводње и самих њих. Интерес приватизованих преређивачких капацитета да што јефтиније набаве квалитетну сировину, што је пред друге облике организовања примарне пољопривредне производње стављала велике баријере и проблеме у процесу производње, а самим тим и економију, односно одрживост истих.У овом времену дошло је до приватизације задруга. И дана се поставља питање, како је могла да се приватизује приватна имовина, а то су задруге? Јер, оне су већ биле приватна имовина и имале су титуларе! Очито да је то био део пљачкашке приватизације уз помоћ државе. Ни данас када је у Србији, на крају 2018. године, кроз акцију ,,500 задруга у 500 села“ враћен дух задругарства у Србији није почео повраћај те неоправдано одузете задружне имовине током приватизације, после деведесетих година XX века. Део имовине је утопљен у комбинате, којој се изгубио траг кроз прекњижавање и промену власника. И када би хтели то је тешко утврдити. И када би утврдили државе нема новца да би вратила ту имовину. Јер,примера ради имовина одузета после Другог светског рата, кроз процес реституције се враћала. У току је и повратак неоправдано одузете црквене имовине после Другог светског рата. Црквама је на основу постојећих докумената одузето око 70.000 хектара земље, а до сада је враћено више од 58.000 хектара. Али, на враћању неоправдано одузете задружне имовине није ништа урађено. Разлог се може тражити у непостојању новца да се то надокнади.
Неравноправан положај задруга
,,Истовремено у том периоду донети су и нови закони о задругама, који су давали могућност формирања нових задруга, као и изласка задруга из састава комбината, што је био изузетно осетљив период за задруге. Задруге су формално изашле из комбината али баз имовине што их је ставило у изузетно тежак процес организовања. Приватизовани прерађивачки капацитети успостављали су нове форме сарадња са земљорадницима заобилазећи задруге. Јер, започиње процеса директног откупа житарица, индустријског биља и млека од произвођача, а већи број кланица отпочиње свој тов свиња, јунади , а посебно живине. На овај начин задруге и земљорадници се стављају у инфериоран положај јер задруге немају прерађивачке капацитете како би могле да парирају прерађивачкој индустрији у процесу прераде и пласмана производа“, наводи Михаиловић.
У наведеним условима убрзано се гасе поседи малих газдинстава где првенствено нестаје говедарска и овчарска производња што има далекосежне последице на развој укупне пољопривредне производње. Поред малих газдинстава у равничарском делу нестају и газдинства средњих величина која се баве првенствено биљном производњом јер на свом поседу не остарују економију обима, а истовремено нису у могућности да инвестирају у свој развој. Ово је период снажне концентрације пољопривредне производње, првенствено на равничарском подручју које има за последицу одустајање од сточарске производње, уз истовремено повећање необрађених пољопривредних површина, погоршање физичких, хемијских и биолошких особина земљишта због недостатка стајњака.
Наведене тенденције утицале су и на губљење пословних активности бројних сточарских задруга нарочито у централном делу Републике Србије. Гашењем ових задруга евидентно је смањена и производња говеђег и овчијег меса са једне стране, а са друге смањењем броја приплодних грла говеда смањен је и потенцијал за производњу меса и извоз.
Глуви на понуду
Према пројекцијама потрошње пољопривредно-прехрамбених производа сачињених од стране ФАО и ОЕЦД-а у наредном периоду исказан је апсолутни дефицит у говеђем и овчијем месу. Јер, само Европска унија годишње увози око 700.000 тона овог меса. Пре неколико година надлежни из ЕУ су Србији нудила да у наредних пола века сваке године извози по 50.000 тона ,,беби бифа“. Креатори економске политике остали су глуви на тај захтев купаца из ЕУ. И док су они тражили најквалитетније црвено месо ,,беби биф’ надлежни из Србије су њима нудили свињетину коју ЕУ неће ни данас да купује у Србији. Неће да је купује због тога што се она вакцинише против болести куге. Годишња вредност увоза вакцина је око 20 милиона долара и то је огроман новац кога нико неће да се одрекне. Јер, се, пре свега, у њега уграђује моћан увозни лоби, који све то веома добро контролише. Актуелни министар пољопривреде (који је 13 на тој функцији од демократских промена 2000. године) је два пута јавно био обећао да ће укинути вакцинацију, али је то остало само обећање. Јер, нема храбрости то да уради. Уз све то у ЕУ данас постоји вишак од 50 милиона товљеника. Уз све то превара је била дата ,,Тенису“ из Немачке за обећани извоз четири милиона товљеника по повлашћеном положају Србије за продају у Русији. Јер, није му било речено да се свињско месо из Србије не можемо извозити ни у Русији преко земаља ЕУ, а то је Мађарске, Румуније, Бугарске и Грчке… Може само авионом или обрађено на температури на вишој од 70 степени целзијусових! Када је то сазнао он је одустао од досласка у Србију и градње обећаних фарми на већ добијеним њивама у Војводини. Ми смо понекад свињско месо извозили у Русији, али тако што се оно отпремало у луку Бар у Црној Гори, товарило на бродове и транспорт је трајао 45 до 47 дана… Када се то сазнало ни Русија није требало то месо! Тако је Србија данас остала на око три милиона товљеника годишње (пре две деценије их је било више за преко два милиона) за личне потребе. Производи се у Србији укупно око 400.000 тона свих врста меса и троши мање од 30 килограма годишње по становнику. У томе је до 270.000 тона свињско, око 70.000 тона јунеће, остало је живинско… Када се распадала Југославија производило се годишње око 650.000 тона свих врста меса и трошило по становнику око 65 килограма. После тога годишњи пад стоачарства у Србији је има стопу од око три одсто годишње. Ако се развој једне земње мери по сточарству, онда се се за Србију може рећи да је много неразвијена и да би стигла ЕУ у данашњим условима требаће јој више од шест деценија. Јер, у Србији стоачарство у БДП пољопривреде учествује са око 30 одсто. У свету се истиче да су неразвијене земље све које имају тај удео испод 60 одсто!
Шта нам је чинити…
Ове тенденције потврђује и интерес страних компанија за говеђим и овчијим месом из Србије, подвлачи Михаиловић. Потписане квоте безцаринског извоза јунећег меса у ЕУ и Турску, као и интерес исказан од стране представника НР Кине указују на неопходност припреме програма оживљавања и повећања производње у функцији коришћења расположивих ресурса и задовољења дела потреба наведених земаља.Свега тога је у Србији било и протеклих деценија и данас. Али, је сточни фонд уништаван па није било стоке, да би имали меса за извоз. Меса ни данас нема. Дакле, министар пољопривреде више треба да се бави да у Србији створи услове за тов стоке, јунади и свиња без употребе вакцине против болести куге. За продају тог меса никада није било проблема. Али, га није било! Па нема ни данас. Јер, на почетку ове године ималио смо само 12.000 јунади. Све је поклано и извезено,а у тову нема их толико. Јер, Србија од 1996. године има квоту за извоз ,,беби бифа“ у ЕУ од 8.875 тона годишње. Никада се нисмо примакли тој бројци. Најбоље говоре подаци да је рецимо, у првој години примене актуелне Стратегије развоја пољопривреде Србије од 2014. до 2024. године, било извезено само 315 тона квалитетног црвеног меса ,,беби бифа“, затим 2016. године 420 тона, а 2017. године 480 тона ,,беби бифа“ и око 1.800 тона говедине. Колико је то мало најбоља потврда је чињеница је, рецимо, 1990. тадашње СФРЈ, која је била пред распадом било извезено 54.450 тона ,,беби бифа“ на тржишта од 40 земаља. Од тога чак 30.000 тона било је са простора данашње Србије. Дакле, сад је тај извоз мањи за 100 пута! Званично се указује на проблем да се јунеће и говеђе месо увози из Пољске у Босну и Херцеговину, а потом стиже у Србију где се препакује и извози као произведено у нашој земљи. То може да иде док нас не ухвате, а после неће бити добро, јер, реекспорт није дозвољен. Зато је најбоље решење – да се одлучно крене у тов у Србији. Тад за манипулације као што постоје последњих деценија неће бити потребне. А, када будемо имали стоке и меса, неће бити проблем продаје. Продају ће обављати сваки комерцијалиста у Србији.
Решење, задружни систем
Из тих разлога намеће се као могућност и потреба да и један од облика организовања ове производње буде и задружни систем, организован преко специјализованих сточарских задруга. Пре приступања изради програма неопходна је детаљна анализа постојећег стања простора на коме би се организовала производња, а кога карактерише слаба инфраструктура, старачка газдинства, необрађене и запуштене обрадиве површине, а пре свега специфичност сточарске производње која може бити решавана преко специјализованих земљорадничких задруга.
Могућност организовања ових врста задруга у наведеним условима је олакшан, јер постојећи Закон о задругама предвидео је и могућност формирања радничких задруга, које могу бити део решења у девастираним подручјима.Овај вид организовања подразумева и другачији приступ основном ресурсу земљишту са становишта власничке структуре, пореске политике и развојних мера локалних самоуправа и аграрних мера на нивоу Републике.
Најбитније на девастираним подручјима је организовати и стабилизовати матичне запате говеда као основе сигурне производње говеђег меса. Поред наведеног неопходна је и подела рада између брдско-планиских подручја и равничарских у којима је могуће произвести довоњно кабасте и концентроване хране. Та подела рада подразумева да се на брдско-планинским подручјима организује прва фаза това којим би се искористили ресурси тих подручја, а у равничарским подручјима завршна фаза. Формирање матичних запата је могуће на више начина о чему наука и струка треба да дају завршну реч, а специјализоване сточарске задруге то реализују у пракси.
Изазов је пред свим носиоцима аграрне политике, а што пре се започне са решавањем ових крупних питања она ће се са мање напора и улагања реализовати и почети да ефектирају на добробит свих учесника у том будућем процесу.