Наташа Нинковић: Од првог дана сам пригрлила изолацију

Њена глума често захтева тишину, утишава аплаузе, задржава дах. Она допушта себи да изрази неизрециво, да преноси и речи које се не чују… и њихов одјек, реални и живот из маште. Наташа Нинковић, првакиња Драме Народног позоришта у Београду је у глуми спремна на све. Зато је њена каријера нераскидиви део онога што представља суштину драмске уметности.

Сваке године Наташа изнедри по неку улогу за незаборав. Широк је дијапазон сложених женских карактера које је тумачила, од Ибзенове Хеде Габлер, преко Андрићеве Госпођице до Селестине Фернанда де Рохаса. Подједнако успешна на филму и у ТВ серијама, Наташа је у овом тренутку једна од наших најзначајнијих глумица.

Широк је дијапазон сложених женских карактера које је тумачила - Наташа Нинковић

Широк је дијапазон сложених женских карактера које је тумачила – Наташа Нинковић

У разговору за РТС на питање како размишља о свему кроз шта ових дана пролази готово читав свет одговара:

– Прво сам помислила да је морало овако нешто да се деси, како би мало прикочили, застали, дошли себи, погледали и у себе и око себе! Зато сам од првог дана пригрлила ову изолацију, окренула се својој породици, књигама које сам желела да прочитам, филмовима…а затим је дошло и прегршт кућних послова. Како се ситуација заоштравала и последице постајале све веће, тако сам схватала сву озбиљност ситуације. Разне су теорије зашто нам се ово дешава. Правим селекцију које од њих да читам и разматрам као могућу истину. Једно ми се намеће као вероватно – човек је узрок свега овога, као и то и да неће бити лако кад све ово прође…и никад више исто. Са друге стране, из моје микро улоге гледам да из ове пошасти извучем најбоље за себе и своје ближње.

Шта ових дана значи бити одговоран?

– Бити одговоран ових дана значи бити свестан тренутка, околине, поштовати мере и друштвене вредности, значи понашати се као свесно и савесно људско биће, не препуштати се у овом тренутку сопственим себичним поривима и нагонима, значи променити лоше навике и стремити вишем циљу, значи остати код куће и гледати да својим најближима учините овај тренутак што лепшим. Има толико тога: занемарених страсти, заборављених жеља, људи које волите, а за које нисте имали времена… свему томе се сада можемо посветити.

Бити глумац значи увек бити неко други, а остати свој. Како Ви то постижете и колико Вас има у свим тим ликовима?

– У глуми се трудим да слушам себе и да пратим своје потребе. Некад се ослоним на разум, чешће на срце и стомак. Понекад, и под неким утицајем, урадим нешто и не испадне лоше. Недавно је један мој драги колега рекао: „Шта је данас успех у Србији – ништа! Шта је неуспех – ништа! Онда, ради оно што желиш“. Мене је та „истина“ поколебала, замислила сам се и често је се сетим. Трудим се да свака моја улога буде део мене.

Једна од позоришних улога које су обележиле Вашу каријеру је Андрићева „Госпођица“. Шта је то тако присутно у Андрићевом делу па се на њега позивамо у смутним временима?

– Као и код свих великих класика тако је и код Андрића! Они нису пророци, само су док су писали, све једно када, знали су да се човек не мења, да се људска природа не мења. Знали су да се само мењају околности, знали су шта се дешавало пре много година. Зато нам делују као пророци.

Нама треба позориште! То каже Чехов у свом комаду Галеб. Зашто нам је позориште потребно?

– Позориште је за неког потреба, за неког разонода, некоме нахрани душу, неком очи…ако је у питању добра драмска литература нахрани и мозак и душу. Позориште често открива вашу утрашњост, ваш укус, говори нам о прошлости, распетљава садашњост, наговештава будућност. Мени је увек занимљиво да слушам опречне коментаре о некој представи. То ретко утиче на моје мишљење, више то слушам да кроз њихове доживљаје и утиске откријем њих саме. Позориште је некад уточиште, некад прилика за заборав, некад је опомена…па чак и онда, а то је чест случај, када се праве трагедије одигравају у стварном животу, позориште је неопходно. То је место где се чује жива реч, где је размена искрена, где је комуникација директна, где човек није усамљен. То у овом отуђеним свету није мало.

Шта бисте нам препоручили да радимо у данима самоизолације?

– Позовите драге људе, покажите им љубав. Читајте књиге које сте желели, а нисте стигли да прочитате. Учите страни језик или савладајте курс кувања, шивења, штрикања… преко различитих апликација на интернету је све доступно, свако може према сопственим жељама да одабере нешто занимљиво и корисно. Битан је добар распоред. Слушајте музику, вежбајте… има толико дивних ствари које сада можемо да урадимо јер коначно имамо времена.

 

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *