Људи с три ока (18): Томислав Филиповић- КАПИ КОЈЕ ЖИВОТ ЗНАЧЕ

Томислав Филиповић, грађевински техничар из Новог Сада, први је дао крв за пострадале у скопском земљотресу, а својом камером је забележио низ занимљивости које сведоче више од историјских записа.

Истог тренутка када је преко радио таласа стигла вест о катастрофалном земљотресу 1963. године у Скопљу, Новосађанин Томислав Филиповић сео је на мопед, за неколико минута стигао у Завод за трансфузију крви, у којем је био редован и награђивани давалац крви, и први је дао драгоцену  помоћ пострадалима. Вест се, заједно са сликом хуманог дародавца,  сутрадан нашла на страницама дневних листова и деловала као пример и позив осталима да пођу стопама Филиповића, тада већ познатог, признатог новосадског спортисте, грађевинског техничара и успешног фотографа.

Школа Банета Секулића

   „Фића“ је од ране младости стекао популарност у Новом Саду јер је већ као ученик Средње грађевинске школе почео да игра фудбал у подмлатку Фудбалског клуба „Војводина“,  а било је то у првим годинама после Другог светског рата када је носила име „Слога“. У то време је на чело црвено – белих дошао славни тренер, некадашњи репрезентативац Југославије, Бранислав Бане Секулић. Филиповић је тада играо заједно с будућим легендама нашег фудбала Тозом Веселиновићем, Вујадином Бошковим, Младеном  Кргином, Светозаром Цецом  Влаовићем, Лазаром Чикаром Кантарџићем…

Међутим, врло брзо се посветио тенису и наставио спортску каријеру у Тениском клубу „Војводина“, најпре као јуниор (1949. године је био јуниорски првак Војводине), затим као члан сениорске екипе у савезном такмичењу и као тренер женске екипе са чувене  3М (Маја Ђукић,Маја Матејић и Маја Јанкулов) које су биле најлепше девојке у југословенском тенису и првакиње државе, сјајне студенткиње и потом веома успешне у својим професијама, супруге познатих и успешних мушкараца. Филиповић је запажен и као руководилац тениске школе „Војводине“, а педагошки рад с тенисерима наставио је у Бамбергу у Горњој Баварској. Као играч и тренер, радио је у иностранству осамнаест година.

За време боравка у Новом Саду, па све до  одласка у Немачку, Филиповић ниједног тренутка није престао да се дружи  са тадашњим фудбалским звездама у дресу „Војводине“. Путовао је са њима као навијач и страствени фотограф који је камером овековечио безброј значајних тренутака у светлој историји клуба. На његовим су снимцима сачувани ликови свих играча такозване „златне генерације“, моменти с незаборавних утакмица у земљи и иностранству, а снимио је и гол Симе Милованова који је приликом слободног ударца лоптом поцепао мрежу коју је чувао немоћни голман Напретка из Крушевца!

Нови Сад на длану

Успешно бављење фотографијом Томислав Филиповић је започео већ у школској фото секцији, потом у новосадском Фото-клубу „Бранко Бајић“ и као професионалац у Урбанистичком заводу и Атељеу за пројектовање „План“ у Новом Саду. Камером је годинама снимао изградњу целог Новосадског универзитета и објеката на безброј других локација у земљи и иностранству. Био је и војни сниматељ, док је служио војску у Краљеву. Вештину снимања из авиона показао је и сарађујући с Матицом српском; за њене потребе је више пута, почетком педесетих година прошлог века, летео над Новим Садом и начинио атрактивне фотографије. Објављене су на насловној страни Алманаха Матице српске 1944-1955. године, поводом обележавања 10-годишњице ослобођења Војводине. Као уредник Алманаха се потписао Милош Миша Хаџић, са сарадницима Савом Јосићем, др Браниславом Букуровим и Лазаром Атанацковићем. Мотиви Новог Сада, снимљени из птичје перспективе, штампани су као атрактивне и до тада невиђене разгледнице у виду поштанских дописница, а појавила се и штампана колекција од  дванаест мотива града  у оригиналном формату  филма на којем су снимљени, 2,5 x 4 сантиметра, смотана у виду „хармонике“. Био је то својеврсни бестселер за колкеционаре, који и данас високо цене овај оригинални производ новосадског фотографа Томислава Филиповића. Као несвакидашњи сувенир, брзо је распродат, па се и сада чува као вредна успомена.

Бавећи се снимањем из авиона, Фића је међу ваздухопловцима упознао и лепу падобранку, шампионку Јелену, тада ученицу новосадске Позоришне школе, потоњу супругу фудбалске легенде Вујадина Бошкова. Њени лепи портрети, настали посредством  Филиповићеве камере, обишли су свет јер су излагани као део колекције Фото-клуба „Бранко Бајић“, на више изложби фотографија у некадашњој Југославији, као и у другим земљама.

УВЕК НА ВРХУ Томислав Фића Филиповић  рођен је 24.јуна 1931. године у Кањижи. Основну школу завршио је у Бечеју, а потом наставио школовање у Новом Саду. Најпре у Мушкој гимназији, а потом на Архитектонском одсеку Средње грађевинске школе. Оженио се  колегиницом из истог разреда. Завршио је и Ваздухопловну школу, па се запослио као грађевински техничар, изврсни макетар и документатор у Заводу за урбанизам. Једно време радио је у  пројектној организацији „План“ и имао свој атеље на врху Танурџићеве палате у центру Новог Сада, све до одласка у Немачку 1968. године. Спортом је почео да се бави у Фудбалском клубу „Војводина“ са чувеним бебама тренера Банета Секулића, а потом је играо и био тренер  у Тениском клубу „Војводина“ и у Бамбергу у Немачкој. Истовремено, веома успешно се бавио фотографијом, учествовао на више изложби и освојио низ вредних награда. Умро је у мају 1994. године.

пише: Боривој Миросављевић