Бисери војвођанског новинарства – „ВЕСПА“ НАШЕ МЛАДОСТИ
У младалачком заносу био сам заљубљен у моју „Веспу“ , једну од првих на новосадским улицама, али сам ту љубав замало платио главом.
Средином педесетих година, почео сам, одмах након матуре у Вишој мешовитој гимназији„Светозар Марковић“ у Новом Саду, да радим као новинар у редакцији „Дневника“ . Помно сам пратио и спортске догађаје, па сам са фудбалерима „Војводине“ често путовао у иностранство, што је у то време била велика привилегија јер се до пасоша и виза, поготово за путовање у западне земље, тешко долазило. Спортисти су са својих гостовања први почели да доносе у земљу разну робу, која је тада била хит на нашем тржишту. У то време је Вујадин Бошков, прослављени фудбалски интернационалац, довезао у Нови Сад први скутер. Била је то симпатична „Ламбрета“, која је изазивала уздахе младих Новосађана док је Бошков шпартао њоме по новосадским улицама. На задњем седишту возио је своју лепу супругу Јелену која је, такође, са прекрштеним ногама и кратком сукњицом, испод које је вирио у то време модерни чипкасти жипон, изазивала љубомору својих младих вршњакиња.
Италијанка освојила Новосађане
До појаве италијанских скутера, на новосадским улицама бицикли су били најмасовније превозно средство. Град се побринуо за бројна паркиралишта за бицикле, а пред скоро свим продавницама , јавним институцијама и предузећима постављени су специјални метални држачи за популарне двоточкаше. На пијацама, а нарочито лети испред штранда, било је на једном месту више хиљада бицикла!
Након Бошкова, на новосадским улицама се првом „Веспом“ провозао Ђорђе Вуксан, тадашњи члан Бициклистичког клуба „Војводина“ и државни репрезентативац, а ја сам био први међу мојим колегама новинарима који је зајахао симпатичну Талијанку на два точка.
Са јуниорима ФК „Војводине“ био сам на интернационалном фудбалском турниру у Парми, на којем су тријумфовали наши младићи, руковођени популарним тренером, чика Лијом Дракулићем. Имао сам третман као и сви чланови црвено-беле екипе, уштедео сам девизне дневнице и са још мало позајмице обезбедио сам довољно лира да у Трсту пазарим половну „Веспу“ . Кад сам се с њом појавио испред „Дневника“ , који је био у Улици Јована Ђорђевића 2, била је то права сензација. Кроз најтежа искушења сам прошао док нисам успео разним надлежним службама да докажем откуд мени паре за такав луксуз! Морао сам да платим већу царину од цене коју сам платио у Трсту за половни скутер. Све те тортуре сам брзо заборавио, чим сам сео на „Веспу“, додао гас и уживао док је као мачка прела по новосадском асфалту. Одједном су и неке девојке, које су ме до тада избегавале, почеле да ме симпатишу, не би ли заузеле слободно место на скутеру иза мојих леђа. Били су то и за мене преломни тренуци. Није било лако одолети притиску топлих и тврдих женских груди које би се све снажније приљубљивале за моја леђа у тренуцима када сам возио мотор под пуним гасом, или када смо се заносили у већим кривинама. За кратко време, упознао сам сва ближа и даља излетишта на Фрушкој гори и , наравно, стекао супругу. За релативно кратко време, за две три године, Новим Садом су већ зујале стотине „Веспи“ и других скутера, да би ускоро почела и производња домаћих, такође, популарних двоточкаша.
Двоструки „салто мортале“
Поред лепих успомена које ме вежу за „Веспу“ , остали су ми у сећању и неки веома непријатни тренуци. Симпатични моторић веома много ми је помогао у обављању новинарског и фото-репортерског посла. Брже сам стизао на место значајних догађања и враћао се у редакцију.
Први пут ме је „Веспа“ избацила из свог седишта кад сам се стрмом београдском улицом спуштао ка Славији. Нисам приметио да је неко скинуо поклопац са отвора канализације. Мали точак мотора је упао у њега, а ја сам одлетео двадесетак метара и, срећом, само сам се добро угрувао. Другом приликом, када сам се по ноћи и киши враћао са новинарског задатка, у близини батајничког аеродрома доживео сам удес у којем сам, такође, прошао само са огреботинама. У сусрет ми је долазило возило са укљученим дугачким светлима. Био сам заслепљен, па нисам приметио да је услед олујине огромн стабло пало на коловоз. Улетео сам „Веспом“ у грање и атерирао, рулајући по мокром асфалту са друге стране стабла. Мало је недостало па да завршим под точковима аутомобила чији су ме фарови засенили.
Трећи пут сам, такође, имао среће на међународном путу код Ченеја. Враћао сам се са ченејског аеродрома након снимања из авиона. Још ми је у ушима одзвањала бука авионског мотора док сам се приближавао раскрсници са путем који се одваја за Ченеј. Поред пута је била путарева кућа, од које нисам приметио да са споредног на главни пут излазе запрежна кола. Сељак који је управљао запрегом покушао је да заустави запенушане коње у касу. Повукао је снажно кајасе и коњи су се на главном путу пропели на задње ноге. Повукли су увис и руду а ја сам махинално додао гас, сагнуо главу на волан и пројурио испод коњских копита! Стао сам након стотинак метара, легао на траву поред пута и скоро читав сат покушавао да се смирим и одагнам страх, који ми се у одлучујућем делићу секунде увукао под, срећом, сачувану кожу. Тада сам донео одлуку да се заувек растанем са мојом љубимицом. „Веспу“ је од мене купио Срђан Илић, филмски организатор, који се њоме годинама шепурио по Новом Саду, а ја сам уплатио учешће за новог „Фићу“ , чија је производња у то време почела у Крагујевцу.