KRITIKA GDP KONCEPTA
Ukoliko se ljudski razvoj shvati kao proces proširivanja ljudskih šansi, tada je nužno pruhvatiti stav da automatska veza između ekonomskog rasta i ljudskog progresa ne postoji. To znači da indikator razvoja ne može biti nacionalan proizvod po glavi stanovnika, već oni indikatori koji ilustruju mogućnost adekvatnog zadovoljavanja humanih potreba i poboljšanja kvaliteta života, uvažavajući međugneracijsku pravednost raspoedele.
Bruto društveni proizvod je veličina koja određuje determinantu blagostanja. Dva pitanja bliska fundamentalnom pitanju ekonomske teorije su:
1. Kakva je raspodela GDP, odnosno načini upotreba GDP?
2. Koja je veličina trškova koja je proizvela taj nivo GDP?
Po formalnoj definiciji, GDP uzima u obzir samo veličinu finalne potrošnje a vrednost troškova se oduzima od te veličine. Kako se troškovi očuvanja sredine ne mogu tretirati kao finalna potrošnja, tekući GDP ne reflektuje ovu oblast. Iz tog razloga su Ujedinjene nacije dale preporuku da se pri obračunu vrednost GDP koriguje za veličinu ovih troškovaa (takozvani „zeleni računi“). Određeni dodatak GDP bi se trebao tretirati kao trošak, a ne kao dobitak ili korist. Na primer:
Kada se iscrpljivi resursi ekstrakuju, prodaja proizvoda od tih sirovina se tretira kao rast GDP, mada je prirodni kapital trajno smanjen za vrednost utrošenih sirovina
Industrijska i poljoprivredna proizvodnja zagađuju okolinu i umanjuju uslove rasta obima proizvodnje u budućnosti. Ovi efekti ne ulaze u vrednost GDP, osim ako se ne radi o oporavku ili rekonstrukciji, kada se te vrednosti uključuju u GDP
Saobraćaj uzrokuje velike indirektne troškove (na primer bolničko lečenje povređenih u udesima) koji su dodati u GDP
Ovako postavljen GDP nije relevantna mera raspodele već je više mera tržišne aktivnosti podržanih netržišnim aktivnostima javnog sektora. Dok je rast blagostanja 30-tih godina dvadesetog veka imao korelativan odnos sa rastom GDP, to danas u industrijski razvijenim zemljama nije slučaj, jer se ne meri odnos prema očuvanju okruženja. Ovaj pristup konstituiše teorijsku alternativu i čini osnovu za kritiku klasičnog GDP koncepta.
Glavni indikator održivosti je revidirana verzija domaćeg bruto proizvoda. Ekonomski razvoj ostvaren u pravcu održivosti jedino može biti meren putem prilagođavanja veličine domaćeg proizvoda sa rastom ili smanjenjem prirodnog kapitala. Klasičan GDP koncept je pogrešan indikator „realnog bogatstva“ jer ne pokazuje da li vodi u pravom smeru ili vodi u katastrofu. Iz tog razloga je neophodna ekološki prilagođena mera dohotka, kao indikator „održivog“ dohotka.