Biseri vojvođanskog novinarstva – „VESPA“ NAŠE MLADOSTI
U mladalačkom zanosu bio sam zaljubljen u moju „Vespu“ , jednu od prvih na novosadskim ulicama, ali sam tu ljubav zamalo platio glavom.
Sredinom pedesetih godina, počeo sam, odmah nakon mature u Višoj mešovitoj gimnaziji„Svetozar Marković“ u Novom Sadu, da radim kao novinar u redakciji „Dnevnika“ . Pomno sam pratio i sportske događaje, pa sam sa fudbalerima „Vojvodine“ često putovao u inostranstvo, što je u to vreme bila velika privilegija jer se do pasoša i viza, pogotovo za putovanje u zapadne zemlje, teško dolazilo. Sportisti su sa svojih gostovanja prvi počeli da donose u zemlju raznu robu, koja je tada bila hit na našem tržištu. U to vreme je Vujadin Boškov, proslavljeni fudbalski internacionalac, dovezao u Novi Sad prvi skuter. Bila je to simpatična „Lambreta“, koja je izazivala uzdahe mladih Novosađana dok je Boškov špartao njome po novosadskim ulicama. Na zadnjem sedištu vozio je svoju lepu suprugu Jelenu koja je, takođe, sa prekrštenim nogama i kratkom suknjicom, ispod koje je virio u to vreme moderni čipkasti žipon, izazivala ljubomoru svojih mladih vršnjakinja.
Italijanka osvojila Novosađane
Do pojave italijanskih skutera, na novosadskim ulicama bicikli su bili najmasovnije prevozno sredstvo. Grad se pobrinuo za brojna parkirališta za bicikle, a pred skoro svim prodavnicama , javnim institucijama i preduzećima postavljeni su specijalni metalni držači za popularne dvotočkaše. Na pijacama, a naročito leti ispred štranda, bilo je na jednom mestu više hiljada bicikla!
Nakon Boškova, na novosadskim ulicama se prvom „Vespom“ provozao Đorđe Vuksan, tadašnji član Biciklističkog kluba „Vojvodina“ i državni reprezentativac, a ja sam bio prvi među mojim kolegama novinarima koji je zajahao simpatičnu Talijanku na dva točka.
Sa juniorima FK „Vojvodine“ bio sam na internacionalnom fudbalskom turniru u Parmi, na kojem su trijumfovali naši mladići, rukovođeni popularnim trenerom, čika Lijom Drakulićem. Imao sam tretman kao i svi članovi crveno-bele ekipe, uštedeo sam devizne dnevnice i sa još malo pozajmice obezbedio sam dovoljno lira da u Trstu pazarim polovnu „Vespu“ . Kad sam se s njom pojavio ispred „Dnevnika“ , koji je bio u Ulici Jovana Đorđevića 2, bila je to prava senzacija. Kroz najteža iskušenja sam prošao dok nisam uspeo raznim nadležnim službama da dokažem otkud meni pare za takav luksuz! Morao sam da platim veću carinu od cene koju sam platio u Trstu za polovni skuter. Sve te torture sam brzo zaboravio, čim sam seo na „Vespu“, dodao gas i uživao dok je kao mačka prela po novosadskom asfaltu. Odjednom su i neke devojke, koje su me do tada izbegavale, počele da me simpatišu, ne bi li zauzele slobodno mesto na skuteru iza mojih leđa. Bili su to i za mene prelomni trenuci. Nije bilo lako odoleti pritisku toplih i tvrdih ženskih grudi koje bi se sve snažnije priljubljivale za moja leđa u trenucima kada sam vozio motor pod punim gasom, ili kada smo se zanosili u većim krivinama. Za kratko vreme, upoznao sam sva bliža i dalja izletišta na Fruškoj gori i , naravno, stekao suprugu. Za relativno kratko vreme, za dve tri godine, Novim Sadom su već zujale stotine „Vespi“ i drugih skutera, da bi uskoro počela i proizvodnja domaćih, takođe, popularnih dvotočkaša.
Dvostruki „salto mortale“
Pored lepih uspomena koje me vežu za „Vespu“ , ostali su mi u sećanju i neki veoma neprijatni trenuci. Simpatični motorić veoma mnogo mi je pomogao u obavljanju novinarskog i foto-reporterskog posla. Brže sam stizao na mesto značajnih događanja i vraćao se u redakciju.
Prvi put me je „Vespa“ izbacila iz svog sedišta kad sam se strmom beogradskom ulicom spuštao ka Slaviji. Nisam primetio da je neko skinuo poklopac sa otvora kanalizacije. Mali točak motora je upao u njega, a ja sam odleteo dvadesetak metara i, srećom, samo sam se dobro ugruvao. Drugom prilikom, kada sam se po noći i kiši vraćao sa novinarskog zadatka, u blizini batajničkog aerodroma doživeo sam udes u kojem sam, takođe, prošao samo sa ogrebotinama. U susret mi je dolazilo vozilo sa uključenim dugačkim svetlima. Bio sam zaslepljen, pa nisam primetio da je usled olujine ogromn stablo palo na kolovoz. Uleteo sam „Vespom“ u granje i aterirao, rulajući po mokrom asfaltu sa druge strane stabla. Malo je nedostalo pa da završim pod točkovima automobila čiji su me farovi zasenili.
Treći put sam, takođe, imao sreće na međunarodnom putu kod Čeneja. Vraćao sam se sa čenejskog aerodroma nakon snimanja iz aviona. Još mi je u ušima odzvanjala buka avionskog motora dok sam se približavao raskrsnici sa putem koji se odvaja za Čenej. Pored puta je bila putareva kuća, od koje nisam primetio da sa sporednog na glavni put izlaze zaprežna kola. Seljak koji je upravljao zapregom pokušao je da zaustavi zapenušane konje u kasu. Povukao je snažno kajase i konji su se na glavnom putu propeli na zadnje noge. Povukli su uvis i rudu a ja sam mahinalno dodao gas, sagnuo glavu na volan i projurio ispod konjskih kopita! Stao sam nakon stotinak metara, legao na travu pored puta i skoro čitav sat pokušavao da se smirim i odagnam strah, koji mi se u odlučujućem deliću sekunde uvukao pod, srećom, sačuvanu kožu. Tada sam doneo odluku da se zauvek rastanem sa mojom ljubimicom. „Vespu“ je od mene kupio Srđan Ilić, filmski organizator, koji se njome godinama šepurio po Novom Sadu, a ja sam uplatio učešće za novog „Fiću“ , čija je proizvodnja u to vreme počela u Kragujevcu.