БИСЕРИ ВОЈВОЂАНСКОГ НОВИНАРСТВА « С О К О Л А Н А «
Ученици петог разреда Више мешовите гимназије «Светозар Марковић» у Новом Саду имали су школске 1951/52. године свој разредни лист „Соколана“, чији је седми број био заплењен одлуком тадашњег директора Новака Радовића и заувек се угасио.
Као све пубертетлије, тако смо и ми ученици петог разреда Више мешовите гимназије «Светозар Марковић» у Новом Саду тражили вентил за испуштање вишка енергије којом смо располагали. Било је то у школској 1951/52.години, када је пети «А» разред наследио велики број понављача из претходне, старије генерације. Они који су остали да «потврде градиво» петог разреда више су облетали око нових младих колегиница него што су се трудили да науче оно због чега су понављали разред. Да би скренуле пажњу на своје „искуство“, наше старије колеге су предњачиле у стварању нереда у разреду, који је пре њиховог „појачања“ сматран за узорно одељење у Гимназији.
„Мир, тишина! Није ово Соколана! Хоћу муву да чујем кад пролети кроз учионицу!“
Тако је често реаговао наш професор географије кад би затекао хаос у разреду. По таквој реакцији добио је надимак „Мува“, а дао нам је и идеју како да назовемо наш разредни лист који смо намеравали да покренемо. Сви смо се сложили да се зове „Соколана“.
Уникатни примерак
Моју идеју о покретању листа „Соколана“ цео разред је примио с одушевљењем. Одмах смо изабрали „редакциони колегијум“ у којем су, осим мене, била још тројица колега: Дарко Котарлић (касније је диломирао право и био један од најмлађих политичара од којих се много очекивало, али је нажалост млад умро), Светозар Савић (био је вишегодишњи шеф представништва ЕИ-Ниша у Новом Саду) и Јосип Киршек (професор енглеског језика и службеник Нафтагаса). Први број „Соколане“ угледао је светлост дана 15.децембра 1951. године. Била је то уникатна свешчица, квадратног облика 20×20 сантиметара, са корицама зелене боје и укупно дванаест страница . Сваки аутор је исписао свој текст својом руком! Само је наслов листа Соколана штампан слагањем печатних слова. Лист петог «А» разреда имао је, као и сваке „озбиљне“ новине: уводник, информације из разреда, научну тему, анкету, књижевне и спортске прилоге, роман у наставцима(!), филмску рубрику, забавне прилоге, укрштене речи…Пошто је „штампан“ само по један примерак сваког броја листа, Соколана је ишла из руке у руку, а за читање се плаћало по два динара да би се могао финансирати следећи број. Занимљиво је да су ту објављиване и оригиналне фотографије! Оне су директно лепљене уз одговарајуће текстове, а постојала је и рубрика «Из албума фото-аматера» у којој је, такође, на страници листа била залепљена оригиналана фотографија. Исто тако су објављиване фотографије, сцене из филмова, које су прављене уз помоћ исечака из филмова који су тада приказивани у новосадским биоскопима. У другом броју Соколане, уз филмски приказ филма „Хумореска“, објављена је фотографија чувене глумице Џоане Крафорд, као и фотографије из филмова „Барба Жване“, „Сиротица из Ловуда“ и „Пријатељ“. Све те фотографије обезбедио сам помажући кино-оператерима у биоскопима . Премотавао сам им филмове и, кад бих наишао на покидани филм који је требало залепити, „позајмио“ бих неколико квадратића филма за „Соколану“, у којој су фотографије биле боље него у правим професионалним новинама.
Забрана због „недодирљивих“
Најављено је да ће „Соколана“ излазити повремено, али је она скоро редовно излазила сваке друге седмице. Тако су се у њој могле прочитати и свеже информације о успесима разреда на разним спортским такмичењима, прикази филмова који су били на репертоару новосадских биоскопа и друге актуелности. Популарни лист имао је сталне анкете, а једна од њих била је разлог да лист престане са излажењем. Наиме, седми број „Соколане“ је „заплењен“! У њему су ученици изнели своја мишљења о „недодирљивим„ наставницима. Њима се то није допало, па су цинкарили Соколану код веома строгог директора Новака Радовића. Он је наредио да се лист одузме.
„Соколана“ је пала у заборав све до једне вечере на Петроварадинској тврђави на којој је Радовић био гост својим некадашњим ученицима који су прослављали 20.годишњицу матуре. У изузетно пријатној атмосфери, упитао сам некадашњег директора шта је учинио са заплењеном „Соколаном“, а он је признао да је био сувише строг, али је лист дао на чување у школску библиотеку. Свих седам бројева „Соколане“ сачувани су и данас представљају занимљив пример ђачког самоорганизовања. У „Соколани“ су прве новинске текстове објавили, осим већ поменутих чланова редакције листа, будући новинари Олгица Королић (радила у „Дневнику“), Милош Алексић (радио у „Политици“), Љубинка Станић („Тањугов“ дописник из више земаља света), Хермина Пот Лежимирац (радила у Рукописном одељењу Матице српске), Славко Царић (вишегодишњи декан Правног факултета и ректор Универзитета у Новом Саду), Милан Илијић (адвокат и шаховски мајстор), Иван Кавечан, познати новосадски офталмолог, Оскар Пухан, мајстор виолине у Швајцарској… Споменимо још нека имена из Vа разреда која су се прочула након гимназијских дана: Смиља Теларов удала се за познатог фудбалског интернационалца Тозу Веселиновића, Мирјана Перваз постала је незаборавни педагог Музичке школе, Никола Лозјанин, инжењер и одгајивач расних паса, Србољуб Саратлић, као врсни веслач, бранио је боје наше земље широм света, Анђелка Ковач је нашла своју срећу у највећој коцкарници на свету, у Лас Вегасу, Војислав Цинкоцки био је незаборавна звезда новосадског Позоришта младих. Њихова имена прва је у свет лансирала – „ С о к о л а н а“.
пише:Боривој Миросављевић