БИОЛОШКИ СЛОМ И НЕСТАЈАЊЕ СРБА У ХРВАТСКОЈ (1880–2011)
Одавно у Новом Саду није било толико интересовања, узбуђења и читалачког усхићења за књигу БИОЛОШКИ СЛОМ И НЕСТАЈАЊЕ СРБА У ХРВАТСКОЈ (1880-2011.) као у четвртак, 8. новембра на дан Св. великомученика Димитрија, у народу познатог као – Митровдан. Оправдану велику пажњу привукао је аутор књиге (са сарадницима) др Светозар Ливада, познати српско-хрватски социјални демограф, филозоф, историчар и професор загребачког Свеучилишта. Место догађања биле су нове просторије култне издавачке куће “Прометеј”, које су од недавно у центру Новог Сада у Милетићевој бр.16. Лепе и функционалне просторије биле су испуњене до последњег места, а догађај је увеличала чињеница да је управо “Прометеј” на недавно завршеном београдском 63. Сајму књига заслужено добио значајно признање – НАЈБОЉИ ИЗДАВАЧ ГОДИНЕ.
Књигу БИОЛОШКИ СЛОМ И НЕСТАЈАЊЕ СРБА У ХРВАТСКОЈ (1880-2011.): ОД ВИШЕГЕНЕРАЦИЈСКОГ И СТАРОСЈЕДЕЛАЧКОГ, АУТОХТОНОГ И КОНСТИТУТИВНОГ ДО МАЊИНСКОГ СТАТУСА у заједничком издању Службеног гласника и Прометеја, броширан повез 16X24 цм, 192. стране, представили су: аутор др Светозар Ливада, Зоран Колунџија, главни и одговорни уредник Прометеја, проф. др Бранислав Ђурђев, познати демограф са новосадског универзитета, Милан Ливада, новинар и председник удружења Завичајна група “Крајина-Војводина” која издаје лист “Глас Крајине” и Драгомир Лалић, председник удружења “Отаџбински покрет” .
Нажалост, велики интерес читалачке и стручне публике за представљање ове књиге као да није представљао “догађај” за медије, посебно телевизије, јер се ниједна екипа није појавила, иако је Прометеј правовремено обавестио редакције.
Рецензент проф. др Бранислав Ђурђев, демограф, који је учествовао у представљању књиге, међу осталим, у својој рецензији је написао:
– Ова монографија је комплексно штиво које је могао написати само аутор који суверено влада са неколико наука: социологијом, историјом и демографијом. Светозар Ливада је у томе успео. До сада су многи народи нестали, а да разлози савременој науци нису потпуно познати. Такви су Етрурци, Трачани, Хазари… Захваљујући монографији Светозара Ливаде, разлози нестајања Срба у Хрватској биће свима познати. Зато је рукопис ове монографије потребно објавити и медијски представити јавности.
“Др Ливада, као озбиљан и објективан знанственик, на 138 страница компјутерског текста, документарно објашњава постојање Срба на подручју Хрватске „од вишегенерацијског и старосједилачког, аутохтоног и конституивног до мањинског статуса“, констатује други рецензент, Др Весна Чулиновић Констатиновић, и додаје:
“Др Ливада закључује рад са 13 страница краћих цитата Туђманових текстова и текстова његових сљедбеника о концепцији природе рата. Да појасни циљеве комплетног понашања аутора цитира дијелове Туђманових изјава о рјешењу српског питања у Хрватској, о Шешељу и „шешељизму“ и сл. Пледирам да се цијела ова документарна студија др Ливаде објави, тим више што су националистичка дјела већином без доказног материјала, али распирују међунационалну мржњу.”
“Др Ливада је врло аргументовано, по регијама, градовима и жупанијама указао на демографске промјене у структури српског становништва, истичући уједно и разлоге због којих је до очитог демографског слома дошло. Важно је да се ова књига појавила, понајприје стога јер ће оставити јасно свједочанство о ужасно трауматичном времену, којег је ова земља проживјела и систематском злочину према српском становништву, којег више нитко озбиљан не може негирати,”констатовао је др сц. Драган Марковина.
Проф. Ђуро Шушњић у инспиративном научном, али и пријатељском тексту даје и људски профил Ливаде и, поред осталог, пише:
“Светозар Ливада, филозоф и историчар по позиву, а демограф и социолог села по нагону, и у овој књизи на потресан начин сведочи о злочинима столећа у овом балканском зверињаку, где се догађа вишак историје на мањку географије. Њему је, као социологу села, свако село завичај, а његов завичај је уништен, од мрзитеља живота, као и грешке природе тих модерних варвара. И када је остао без свог дома, његов дом је био на сваком месту где је сретао часног човека. Сам признаје: „Једва сам сачувао човјека у себи“. Сећање је његова покретна имовина: он је стара грађевина сва од сећања! Био је и остао нека врста стражара-чувара над вредностима које су данас потиснуте, занемарене, погажене, заборављене. Својим делом и својим животом показује и доказује како се права реч претвара у исправан чин, духовни став у друштвени однос, морална норма у моралну особу. Својим животом сведочи како се верује и нада, љуби и страда: човеку се верује кад се претвори у истину!До истине се стиже и кроз личну патњу и бол…Ливада је човек чудесне енергије који је доживео, проживео и преживео 40 операција на костима, две на срцу и неколико клиничких смрти. Седам година је непрекидно лежао у болници, тако да домаћи и страни лекари не могу да се начуде како је уопште жив. За то време, примио је више од 250 литара крви, коју су му дали људи више раса, вера и нација: зато је крвно везан за ове народе и њихове културе! Кроз тело шеснаестогодишњег дечака прошло је 17 метака, а један метак носи у себи још и данас. Због страшних прелома и гнојења обе надколенице, он је скраћен 12 сантиметара: телесно се смањио, али се духовно узвисио – снагом воље! Сам каже: „Претрпио сам боли за 100 живота“. Још десет година ране су остале отворене. Због силних болова и патњи, родитељи су му могли дати име Бењамин, што значи дете рођено у јаду. Најчувенији страни и домаћи ортопеди уложили су заиста много труда да га спасе. Ипак, поред њих, највећу помоћ у тим најтежим тренуцима пружио му је Черчилов син, који је Ливаду упознао са својим оцем, кад га је сам Винстон Черчил посетио у болници, рекавши том приликом болничком особљу: „Закрпајте овога да сведочи о нашем времену“.
Професор Шушњић додаје:
“У писму које ми је Ливада упутио поводом изласка његове књиге Страдања и надања стоје ове речи: „Желим да ми напишеш промотивни предговор, да ме једнако кудиш и хвалиш што сам се жртвовао да то пишем“. Нисам имао намеру ни да хвалим ни да кудим његову књигу, него да је разумем, јер од хвале не би било много користи, а од критике не би било велике штете. „Мера књиге је како се човек лако спријатељи с њом и колико се тешко растаје од ње“, записао је Бела Хамваш. Пријатељу мој, не заборави: и када те хвалим и када те корим, увек те волим! Ливадина књига сведочи о биолошком слому и нестајању Срба у Хрватској у последњих 130 година. У њој је показано и доказано да су Срби од конститутивног народа претворени у националну мањину: дошло је до демографских промена какве се не памте на овим просторима! Овде су живели дуже од шест столећа, најмање двадесет једну генерацију, а данас их готово нема. Октавио Паз би рекао: „Толико нас има да нас има мало“. Светозар Ливада још више појачава: „Бити припадник мањине значи бити мање човјек“ (стр. 184). Између корица ове књиге могу се наћи бројни подаци прикупљени из различитих извора: полицијско-судска документација, изјаве сведока једва преживелих и живих, пописи становништва, новински чланци, особно сабрани, доживљени и забележени сусрети… Све је то овде уплетено и испреплетено, а лепак који све држи на окупу је заједничка несрећа, која није поштедела готово никог на овим просторима. Ливада је обишао цело ратно подручје, сва места злочина, и видео својим очима последице ужасног дивљања, једва сачувавши живу главу и човека у себи. Зато се његовим описима рата верује: сваки добар писац открије нешто добро у читаоцу! Ливада зна, не само из научних истраживања, него и из личног искуства, да је мисао боља што је стварност гора. Јавно мњење не чине само гласови живих него и поруке мртвих. Духовно моћни покојници заповедају живима из гроба и тако показују да су присутни у заједници. Емил Диркем би рекао: „Мртви су морални полицајци друштва“, констатује проф. Шушњић.
Садржај ове изузетне и уједно потресне књиге довољно говори обухват теме:
Уводне напомене
ПРВИ ДИО
Хисторијски контекст насељавања српског становништва у Хрватској
ДРУГИ ДИО
Демографска анализа пописа становништва (1880 ‒ 2011)
1.Преглед развоја и кретања укупног становништва и становништва према
националној припадности у Хрватској
- Преглед развоја становништва по жупанијама
- Преглед развоја становништва по повијесним регијама
3.1. Регија Лика
3.2. Регија Кордун
3.3. Регија Банија
3.4 Регија Далматинска загора
3.5. Регија Славонија
3.5.1. Субрегија Западна Славонија
3.5.2. Субрегија Источна Славонија
3.6. Регија Горски котар
- Преглед развоја становништва по градовима
4.1. Загреб
4.2. Сплит
4.3. Ријека
4.4. Осијек
4.5. Карловац
4.6. Дубровник
4.7. Вуковар
4.8. Дарувар
4.9. Книн
4.10. Удбина
- Преглед развоја становништва по сеоским насељима
- Неке консеквенце по демографски развој Хрватске
ТРЕЋИ ДИО
Нестајање Срба у Хрватској
Етапе нестајања Срба у Хрватској
Просјечна старост Срба у Хрватској
Будућност Срба у Хрватској
ЛИТЕРАТУРА УЗ ТРЕЋИ ДИО
ЧЕТВРТИ ДИО
Специјални контекстуални прилози
- I) Владимир Обрадовић: „Ризично деликвентно криминално понашање“ (сажетак студије)
- II) Туђманове изјаве као хушкашка провокација рата и интелектуална потпора ратним злочинима (компендиј навода)
III) „Војна операција ‘Олуја’ и послије“ (дијелови службеног извјештаја)
- IV) „Стенограми о пођели Босне“ (изваци из прве и друге књиге стенограма с коментарима)
- V) Борис Павић, Иван Клобучар: „Злочин и шутња“ (изабрани текстови из новинског чланка)
Проф. Шушњић додаје:
“На другом месту о њему сам записао: Просто је невероватно шта све зна и шта све тачно памти, премда има 90 година. По речима једног његовог саговорника, Ливада има „пренасељено памћење“, а сваки невини гроб оплакује као гроб најрођенијег, што је дало повода Стипи Шувару да га назове кордунашком нарикачом.”
Светозар Ливада, као упорни борац за истинске вредности, међу осталим, каже:
„Ми смо сами себе поразили старим новоускрслим митовима. фуриозном пропагандом митова и културом лажи, супротно свим фактима и артефактима, другог и другојачијег претворили смо у пакао до потпуне негације. Пребројавањем крвних зрнаца по вјери, етносу и нацији до деветог кољена, мржња се могла опипати. Мржња се чак протезала у повијест. Дизана је мржња до класних противурјечја. Зато су се у рату догађали сви злочини које повијест познаје. Бог је одједном постао „србенда“ или“ хрватина“, мајка Божја, чак краљица Хрвата. Вирили смо у колонама испод банског репа и Лазаревих моштију. Указала се госпа. Откривена је Троја. Сваки је народ постао старији од другог. Не могу схватити који је то свијет с којим сам живио и с којим и даље живим… Не могу разумјети ту власт… која не поштује живот као непоновљиву појаву, која спаљује књиге и људе, која их све баца у горуће властите домове“ (стр. 181). „Чинили су Срби злочине, али ви сте на осветнички начин учинили оно што су Турци урадили Јерменима, Американци Индијанцима и Аустралци Абориџинима. Сами сте показали да је могуће и друкчије провести мирну реинтеграцију Источне Славоније“ (стр. 190). „О томе аналитичка грађа коју исписујемо – за сваког провјерљива грађа – недвојбено говори да се ради о повијесном, а некажњеном злочину, као изразу планиране и остварене политике на штету демографског корпуса, у цјелини жртвоване судбине српскох народа у РХ“ (стр. 190). На овим просторима остварен је рекорд у брзом етничком чишћењу.
Др Ливада пише:
„Из градова сте истјерали 124 000 грађана, отевши им станарско право на 60 000 стамбених јединица, и то само зато што су Срби, како бисте у коначници намирили Туђманову квоту програмираног злочина: Неће више бити 12% Срба и 6% Југословена, него 3%“ (стр. 189). Угасио се 131 српски топоним, разорено је преко 24 000 стамбених и преко 13 000 господарских објеката, а остали српски топоними доведени пред скоро гашење (стр. 186). Према наведеној демографској анализи по градовима и селима, резултат је 700.000 програних и опљашканих (стр. 189).
„Е, па гдје сте академици, професори, правници, бискупи, викари, капелани и остали прелати, моралисти под скутима неморалне политике, зар вас не занимају појединачни ни масовни злочини, ни урбаноцид, ни културоцид, ни уништавање антропогених садржаја, пљачка и прогони људи, разарање завичаја, богомоља, чак ни затирање гробља као фундаменталне баштине. Јер као поданици антиљудске политике пристајете да је „други пакао!“, понавља из дана у дан др Ливада.
“Предмет књиге је човјек Светозар Ливада. Предмет књиге је индивидуум који цијели свој живот улаже голем труд да буде човјек, да буде збиљски и истински човјек и да живи људски. Предмет књиге је примјена прастаре мудрости данас: постати човјеком”, пише Весна Ивановић, књижевница из Загреба и додаје:
“У Кордунском реквијему др Ливада наводи имена села која више не постоје: Чачићи, Чокеше, Чурувије, Горње Примишље, Кукићи, Пијевци, Ралић-Пећина, Зечев Варош, Дуновићи, Цекиновић село, Јанчићи Тоболички, Милковићи Тоболички, Сталинске Луке, Аџибабе, Бјелобрци, Бјелопетровићи, Карајловићи, Курјеге, Лончар Главица, Новковићи, При-мишљански Ралићи, Умелеци, Батале, Доње Тумаре, Јајићи, Мазињани, Пекечи, Курјевац, Павлешић село, Шкрбине, Зорићи, Јовићи, Косићи, Кукић село, Рончевићи, Зеци, Зорићи, Катићи, Миладиновићи, Поповићи, Секулићи Тоболички, Вукелић Тоболички, Божићи Тоболички, Радонићи, Барачи, Брујићи, Додиги, Грковићи, Илићи, Косановић Главица, Ковачевићи Мочилски, Крнићи, Кукић Мочилански, Милковићи, Огризовићи Мочилански, Петковићи, Пиље, Половине, Поповићи Мочилански, Радмановићи, Ралићи Мочилански, Трбовићи, Вукелићи Мочилански, Доњи Зечев Варош, Горњи Зечев Варош, Доње Примишље, Повићи, Руденице, Врежница Врело, Обљајац, Поткоса, Тоболић, Тук Примишљански, Ралетина, Савићи, Тржић Примишљански. Обишао је и све цркве, сагледао грађу њихове разорености и направио попис црквених објеката, цркава и парохија које су постојале до Другог свјетског рата на подручју котара Слуњ, Војнић, Вргин мост и Карловац. Наводи да је од једанаест чланова његове фамилије од почетка рата 1941. године њих шест остало живо. Настрадала су два брата, двије сестре, мајка и бака. Није се ни оправио од шокова који су га затекли, а услиједили су нови. Сам је у рату морао сахранити своју маму, раку ископати и у гроб положити.”
Космополитска, правдољубива и хумана енергија др Ливаду никада није напуштала. Уосталом, “списак” његових пријатеља, по Весни Ивановић, то потврђује: “има пријатељства са Улофом Палмеом, Хамарскјöлдом, Њареном Зимерманом. Друговао је с Бранком Хорватом, чији му је отац дао своју крв када га је оперирао јер је био пао у клинички шок и послије су постали побратими, Еугеном Пусићем, Рудијем Супеком, Мијом Мирковићем, Гајом Петровићем, Миланом Кангргом, Стипом Шуваром, Жан–Пол Сартром, Симон де Бовуар, Лесеком Колакоњским, Зyгмунтом Бауманом, Богданом Богдановићем, чија библиотека га је фасцинирала, умјетницима Едом Муртићем, Душаном Џамоњом, Војином Бакићем… Свако од њих је засебна прича, као што је за издвојити прича о сусрету с Титом и серије разговора с Кочом Поповићем.“
Представљање књиге завршавамо цитатима:
„Друштво које не памти своју прошлост слично је појединцу који се не сећа ко је, шта је, одакле је. Поглед на прошлост није поглед на мртваца: то су успомене што светле из дубине времена, што живе и после смрти толиких поколења.“
„Ко год жели да види оно што ће бити, треба да размотри оно што је било“ (Николо Макијавели).
“Ратом је прије свега нападнута истина. Због тога је сваком рату иманентан злочин“.(Др Светозар Ливада)