ШТА НАМ ЈЕ ДОНЕЛА „КОРОНА“, ШТА ЈЕ УЗБУРКАЛА И ШТА НАМ ЈЕ ОСТАВИЛА?
Свесна сам да ништа на овом свету није случајно и да никада нећемо сазнати детаље о нечему док смо још у агонији, него касније, када се све смири и саставе све коцкице. Светлост која нам отвара прави пут, која нам означава правац, смер којим треба кренути, у ствари, у већини случајева је већ у нама. Конкретно, што се тиче пандемије од короне вируса, свако од нас је могао сам да одабере начин на који најбезбедније може да се заштити од невоље која нам је напала Планету Земљу. Није увек потребно да нас један спољни, специјални фактор охрабрује, ојача или нам осветли пут. Често и најбоље ми сами можемо наћи решење и свој лични мир.
Нажалост, ја припадам рискантној групи (65+) и била сам приморана да се што боље чувам. Моје ћерке, Мирела (која живи у Новом Саду и која ме је обезбеђивала свим потрепштинама) и Алина (живи у Паризу) присиљавале су ме да останем у кући и да никога не срећем, и све своје најмилије контактирам само путем друштвених мрежа. Искрено речено, интернет, у данашње време, а поготово сад за време изолације јесте несумњива неопходност и велико богатство. Замислите како бих се ја осећала сама у стану толико дуго колико је трајала пандемија (а још траје) да нисам могла видети моје драге унуке, Ему, Нину и Зое, моју сестру Анишоару, њеног сина Данијела, његову ћерку Исабел, моје драге пријатељице, Марију Ану, Дојну, Лучију, Јелену,Веронику, да нисам имала вибер или месинџер- једном речју, интернет.
Решила сам да за време изолације (на памет ми није пало да ће толико дуго трајати) рационално распоредим време. Била сам смирена, одморна и успела да урадим много ствари које до сада нисам завршила.
Између осталог, поново сам открила задовољство слушања многе добре музике. Као музички уредник у Радио Новом Саду имала сам прилике да упознам из веома богате фонотеке нашу квалитетну и разноврсну музику, припремајући се за музичке емисије, избор музичких илустрација, музике за радио драме, итд. Затим, радила сам гимнастику у плесном ритму, увежбавала глас, певала вокалне вежбе и наравно,као најбитније, припремала и дотеривала за дружење с најмилијима. Наша виђања преко друштвених мрежа су била за све нас веома важна у тим необичним моментима. Диван је осећај кад знаш да те окружују душевне и добронамерне особе срца пуних љубави, који те бодре, подржавају, пружају помоћ, воле те…
За време ове несрећне пандемије желела сам по сваку цену да одржавам психичку, интелектуалну, менталну и физичку кондицију. Нисам се мирила с идејом да ми прође време а да ништа не урадим. Искористила сам сваки дан конструктивно и креативно. Сваки тренутак сам настојала да проживим до краја.
Не могу рећи да ме је искуство аутоизолације на неки начин променило, али у ово време нешто сам дубоко схватила, а то је неизмерна важност тих посебних људи у мом животу и колико сам срећна што их имам поред себе. У животу је јако битно да се помиримо са собом, да смо задовољни собом, а остале да толеришемо колико је могуће. Благодети којима једноставан живот може утицати на нас су вишеструке. Ако уживамо у заласку, или у предивном изласку сунца, ако нас радују опијајући мирис јутарње кафе и пријатни гласови вољених особа, макар или искључиво преко вибера,можемо се сматрати оствареним и испуњеним бићима.
Био је то мало дужи и непланирани одмор. Међутим, самоизолација, карантин доста мења стил живота. Врло је важно да не дозволимо емоцијама да постану неодољиве. Овај период треба проћи здравог ума. Време и стрпљење су два веома важна момента у овом случају, тако да би уметност живљења била: „Поглед онога који је прошао кроз сито и решето и осмех онога који је победио“.