ŠTA NAM JE DONELA „KORONA“, ŠTA JE UZBURKALA I ŠTA NAM JE OSTAVILA?
Svesna sam da ništa na ovom svetu nije slučajno i da nikada nećemo saznati detalje o nečemu dok smo još u agoniji, nego kasnije, kada se sve smiri i sastave sve kockice. Svetlost koja nam otvara pravi put, koja nam označava pravac, smer kojim treba krenuti, u stvari, u većini slučajeva je već u nama. Konkretno, što se tiče pandemije od korone virusa, svako od nas je mogao sam da odabere način na koji najbezbednije može da se zaštiti od nevolje koja nam je napala Planetu Zemlju. Nije uvek potrebno da nas jedan spoljni, specijalni faktor ohrabruje, ojača ili nam osvetli put. Često i najbolje mi sami možemo naći rešenje i svoj lični mir.
Nažalost, ja pripadam riskantnoj grupi (65+) i bila sam primorana da se što bolje čuvam. Moje ćerke, Mirela (koja živi u Novom Sadu i koja me je obezbeđivala svim potrepštinama) i Alina (živi u Parizu) prisiljavale su me da ostanem u kući i da nikoga ne srećem, i sve svoje najmilije kontaktiram samo putem društvenih mreža. Iskreno rečeno, internet, u današnje vreme, a pogotovo sad za vreme izolacije jeste nesumnjiva neophodnost i veliko bogatstvo. Zamislite kako bih se ja osećala sama u stanu toliko dugo koliko je trajala pandemija (a još traje) da nisam mogla videti moje drage unuke, Emu, Ninu i Zoe, moju sestru Anišoaru, njenog sina Danijela, njegovu ćerku Isabel, moje drage prijateljice, Mariju Anu, Dojnu, Lučiju, Jelenu,Veroniku, da nisam imala viber ili mesindžer- jednom rečju, internet.
Rešila sam da za vreme izolacije (na pamet mi nije palo da će toliko dugo trajati) racionalno rasporedim vreme. Bila sam smirena, odmorna i uspela da uradim mnogo stvari koje do sada nisam završila.
Između ostalog, ponovo sam otkrila zadovoljstvo slušanja mnoge dobre muzike. Kao muzički urednik u Radio Novom Sadu imala sam prilike da upoznam iz veoma bogate fonoteke našu kvalitetnu i raznovrsnu muziku, pripremajući se za muzičke emisije, izbor muzičkih ilustracija, muzike za radio drame, itd. Zatim, radila sam gimnastiku u plesnom ritmu, uvežbavala glas, pevala vokalne vežbe i naravno,kao najbitnije, pripremala i doterivala za druženje s najmilijima. Naša viđanja preko društvenih mreža su bila za sve nas veoma važna u tim neobičnim momentima. Divan je osećaj kad znaš da te okružuju duševne i dobronamerne osobe srca punih ljubavi, koji te bodre, podržavaju, pružaju pomoć, vole te…
Za vreme ove nesrećne pandemije želela sam po svaku cenu da održavam psihičku, intelektualnu, mentalnu i fizičku kondiciju. Nisam se mirila s idejom da mi prođe vreme a da ništa ne uradim. Iskoristila sam svaki dan konstruktivno i kreativno. Svaki trenutak sam nastojala da proživim do kraja.
Ne mogu reći da me je iskustvo autoizolacije na neki način promenilo, ali u ovo vreme nešto sam duboko shvatila, a to je neizmerna važnost tih posebnih ljudi u mom životu i koliko sam srećna što ih imam pored sebe. U životu je jako bitno da se pomirimo sa sobom, da smo zadovoljni sobom, a ostale da tolerišemo koliko je moguće. Blagodeti kojima jednostavan život može uticati na nas su višestruke. Ako uživamo u zalasku, ili u predivnom izlasku sunca, ako nas raduju opijajući miris jutarnje kafe i prijatni glasovi voljenih osoba, makar ili isključivo preko vibera,možemo se smatrati ostvarenim i ispunjenim bićima.
Bio je to malo duži i neplanirani odmor. Međutim, samoizolacija, karantin dosta menja stil života. Vrlo je važno da ne dozvolimo emocijama da postanu neodoljive. Ovaj period treba proći zdravog uma. Vreme i strpljenje su dva veoma važna momenta u ovom slučaju, tako da bi umetnost življenja bila: „Pogled onoga koji je prošao kroz sito i rešeto i osmeh onoga koji je pobedio“.