OD TITULE DO TITULE
U amfiteatru Sportskog i poslovnog centra „Vojvodina“, 10.maja, priređeno je prvo predstavljanje najnovijeg filmskog ostvarenja Miroslava Vislavskog o FK „Vojvodina“ u produkciji Društva novinara Vojvodine
O vrednostima filmovane istorije FK „Vojvodina“ i stogodišnjem razvojnom putu od osnivanja do raspada Jugoslovenske fudbalske lige 1991. i najslavnijim danima našeg najstarijeg prvoligaša -o čemu je posvedočilo 76 najzaslužnijih aktera – reči hvale su ispred organizatora projekcije izrekli Vasa Pušibrk, predsednik Udruženja veterana i Petar Đurđev, direktor Arhiva Novog Sada.
Mladen Bulut, doskorašnji predsednik DNV, je u svom obraćanju posebno ukazao na doprinos autora i značaj njegovog najnovijeg dela.
- Da ga nemamo – morali bi ga izmisliti!
Da, Miroslav Vislavski se – opet – vratio tamo odakle je krenuo da još jednom u svojoj kolevci potraži ljudske i moralne temelje.
Vratio se tamo odakle nikad nije ni trebalo da ide.
Dugo je, kao najtrofejniji sportski radnik, odbijao da se nazove (samo) novinarom, a od njega sad nemamo – bar kad je sport u pitanju – darovijeg i plodonosnijeg stvaraoca.
Ni čoveka koji je – kao retko ko među nama – imao strmiju političku sudbinu:
- kojeg je politika pokušala da nagrdi rušeći i preobraćajući mu uverenja,
- kojeg su pojedini moćnici pokušali da unazade, ponize i pogube odvajajući ga od onog što je oduvek voleo,
- do čega mu je najviše stalo,
- onoga gde je pripadao i za čega se neštedimice borio i zalagao,
- čemu je uvek, na opštu dobrobit, korisno doprinosio,
- i njihove prišipetlje, nezahvalnici koji su mu – pakosteći na sve načine – omanjivali zasluge.
Na sreću svih nas nisu uspeli nikakvim opačinama, progonima i zabranama da ga obeshrabre, niti ućutkaju i odvoje od bogomdanog dara i usađenog pozvanja da čini vredna dela.
Onako kako je nepokolebljivo mislio tako je i govorio, pisao i snimao, ali nikada se nije služio drugim – osim jezikom istine.
Oni drugi samo su mu dolivali snagu da bude i ostane čovek na svom mestu i od svog posla – a teško da je neko poštenije tekao i skuplje plaćao svoj status – što mu je sad donelo spokoj i sigurnost da ne pati što nije neko drugi i ne radi nešto drugo – zlo i naopako.
I kad se činilo da je njegovoj neprolaznoj ljubavi propast neizbežna, da sve zajedno gubi svaki smisao i da slava – baš kad ne treba – zalazi za tamne oblake, poduhvatio se da još jednom filmuje istoriju FK Vojvodina – našeg najstarijeg prvoligaša.
Tek da proverimo da li je stara dama još živa ili nije.
Vislavski joj je – svedočenjem najpozvanijih, onih koji su bili rodotvorci i nezaobilazni saučesnici tih slavnih vremena – produžio jedini pravi život da bi, valjda, lakše primetili kako ga sad nema.
Ovo je film uperen protiv učmalosti, nemara, obahaćene nebrige i banalnosti – po(r)uka svima koji zato treba da dopola pobele od muke i od pola pocrvene od stida.
Jer, ako više nismo u moći da gospodski očuvamo zadužbine, zar smo nedozreli da dostojno obeležimo godišnjicu najslavnijih zadužbinara – neimara najvećih uspeha i najznamenitijih ličnosti u stogodišnjoj istoriji kluba?!
Uza sve Vislavski je dokazao i pokazao da se i uz neveliko ulaganje – na čemu sam, osim njegovim sagovornicima i Sekciji veterana, koji su nam upriličili ovaj susret sa danima u kojima se klub i Novi Sad zauvek ovenčavao ponosom i slavom, posebno zahvalan g. Đurđu Jakšiću i Miloradu Mirčiću, kao i Gradskoj upravi za kulturu i lično g. Daliboru Rožiću – da se može stvoriti vrhunsko profesionalno delo neprolazne dokumentarne vrednosti.
Autoru sam zahvalan na značajnom ostvarenju kojim je ispunio i moju veliku želju da Društvo novinara Vojvodine, napokon, pored izdavačke delatnosti pokrene i filmsku i tv produkciju i bude mesto u kojem će najbolji među nama imati uslove da nesmetano stvaraju.
I zato što nas je sve ovekovečio u istoriji – jer ko se (u)slikao, bar dvaput će živeti i večno trajati za buduća pokolenja – istakao je Mladen Bulut.