У КНИЋУ ОДРЖАНА ДРУГА НАУЧНА КОНФЕРЕНЦИЈА О САВРЕМЕНОМ ЗАДРУГАРСТВУ СРБИЈЕ
Жеља, раст производње и извоза
За последње три деценије просечан раст аграрне производње у Србији је само 0,45 одсто! Национални тим за препород села Србије припрема стратегију за препород села и аграра, а циљ је, када се у будућности буду анализирали резултати производње, рада и живота на селу, да ти резултати буду, много, много, бољи, од ових који се данас приказују у јавности. Бољитак се може остварити само кроз удруживање у задруге. Уколико њега не буде, произвођачи хране не да ће пропасти него ће нестати. Појешће их велике мултинационалне компаније!
Другу Научну конференцију на тему савременог задругарства у Србији, организовала је општина Кнић у сарадњи с Правним, Економским и Агрономским факултетом Универзитета у Крагујевцу. Како су оценили представници академске заједнице и државних органа, по броју учесника, одабиру тема и реномеу предавача, она се сврстала у ред најзначајнијих научних скупова у Србији.
,,За општину Кнић је организовање оваквог научног скупа од изузетног значаја, рекао је Мирослав Николић, председник општине Кнић. Циљ нам је да удружимо људе од струке и од науке, да видимо шта нам је чинити, да помогнемо нашим пољопривредницима у оснивању задруга, да искористе подстицаје државе и постану конкурентни код нас и у свету, да оснажимо жене и породице, да мотивишемо младе да остану у завичају, у нашој Србији. Оно што чујемо и научимо применићемо на нашим газдинствима да бисмо произвели квалитет и обезбедили довољне количине, и да те квалитетне производе што боље запакујемо, заштитимо и брендирамо како бисмо изашли не само на српско тржиште већ и ван граница Србије’’, нагласио је он.
Намера је да се, уради што више пројеката за развој села. ,,Ако имамо задругу у руралним срединама, она ће покушати да задржи младе, јер то је и једно новоформирано радно место, имаће могућност да произведу и прераде те своје производе, рекао је Дарко Божић из Министарства пољопривреде. Бојана Илић Стошић, начелница Шумадијског округа, сматра да би задруга требало, у ствари, да буде та која ће омогућити да се оно што наши пољопривредни произвођачи произведу сигурно пласира било на домаће било на светско тржиште. Председник Задеружног савеза Србије Никола Михаиловић, указао је на значај акције ,,500 задруга у 500 села’’, а која је само за две и по године спровођења вратила причу у Србији о повратку поверења у задругарство. Јер, за то време основано је око 650 нових задруга!
Посебну пажњу привукла су излагања др Милутина Матића из Крагујевца о повратку живота у села Србије, као и предлози за ублажавање нестајања тих насеља и месних заједница, као и др Слободана Нешковића, директора Центра за стратешка истраживања од националне безбедности у Србији из Београда. Професор Економског факултета у Крагујевцу др Петар Веселиновић посебно је указао на значај стварања квалитетне економске политике која ће бити у функцији развоја пољопривреде и задругарства у Србији. О концепту удруживања у пољопривредне задруге у Србији говорила је др Биљана Вељковић, професор Агрономског факултета у Чачку, која је између осталог рекла: Задруге су јединствена комбинација друштва лица и капитала, аутономне и утемељене на демократском управљању уз уважавање задружних вредности и принципа који су међународно признати. Уколико се не функционише према задружним вредностима и принципима постају осетљив облик пословања и губе смисао, а задругари међусобно поверење и жељу за даљу сарадњу! Он је истакла да од укупно броја задруга у Србији, пољопривредне задруге су заступљене око 62 одсто. Поред економске, према њеном мишљењу, важна је и социјална улога задруга у руралним срединама које се суочавају са израженим демографским проблемима, недостатком радне снаге и привредно назадују. Да би се породична газдинства, која преовладавају у Србији, одржала и економски ојачала потребно је да се боље организују. Једна од могућности је и да се приближе тржишту и уђу у тржишне ланце производње хране и кроз самоорганизовање у задруге. Јер, са сопственим задругама могу обезбедити економски одржив бизнис и све друге потребе производње и припрему производа према стандардима квалитета које захтева тржиште.
У свему томе посебно место треба да заузму акције Срба из дијаспоре (има их више од четири милиона који живе у целом свету), подвукао је Милан Гутић, који је оформио Удружења тих Срба под именом ,,Корени’’. Посебна пажња се посвећује раду локалних удружења одакле треба да потичу и идеје и акције, нагласио је он.
Идејни творац скупова научних конференција о савременом задругарству Србије који се одржавају у Книћу је проф. др Драган Батавељић, из Правног факултета Универзитета у Крагујевцу.
Газдинства
Кнић је општина с највећим бројем регистрованих пољопривредних газдинстава у Шумадији, чак 4.000. Уз климатске погодности, подршка стручњака и могућност наводњавања допринели су стварању повољних услова за производњу квалитетних производа, и шанси за пласман на домаће и инострана тржишта.
На другој научној конференцији „Савремено задругарство у Србији“, уз присуство око 200 учесника, представљено је 16 научних радова као и искуства у раду неколико успешних земљорадничких задруга. Пре свега, оних које су добиле бесповратни новац код Министарства за регионални развој Владе Србије. Посебно је указано на значај акције ,,500 села у 500 задруга’’, која је покренута и води се са идејом Министарства за реигонални развој у Влади Србије и министра Милана Кркобабића. У оквиру подстицајних мера за обнову српског села, нарочито у руралним срединама, ускоро ће бити објављен и четврти конкурс за развој задругарства, најављено је на великом научном скупу „Савремено задругарство у Србији“, који је одржан у Книћу.
Вековима је село било главни ослонац српске економије, чак и деценијама после социјалистичке индустријализације, а све до последњих неколико година. О напорима да се заустави гашење села и врати му се макар део економске моћи, говорио је Бранислав Гулан, члан Националног тима за препород села Србије и Мреже за рурални развој ЕУ у Србији, учествујући у расправи на другој Научној конференцији о савременом задругарству Србије. У том том документу налазиће се и мисија за спасавање и препород села Србије. Он је посебно указао на резултате у спровођењу Стратегије о развоју пољопривреде Србије од 2014. до 2024. године. По његовим речима важећа стратегија била је преамбициозан и нереалан пројекат који је предвиђао годишњи раст производње у аграру Србије до 2024. године по стопи од 9,1 одсто или по другој блажој варијанти по 6,1 одсто. Резултати показују да у то биле нереалне жеље! Та валидна Стратегија има 145 страна и дело је 200 наших најпознатијих експерата у агро политици. Колико је (не) успешна стратегије говоре и резултати њеног спровођења за последњих пет година, а према подацима РЗС. Циљ новог развоја Србије биће постигнут када у сваком селу буде постојала и добра и успешна задруга. Само у том случају има наде за општи бољитак у целој Србији. А, то значи да не буде повећање броја становника само у три највећа града, Београду, Новом Саду и Нишу, већ и да се уједначи регионални развој.
1. 2015. године ПАД пољопривредне производње био је ОСАМ одсто;
2. 2016. године РАСТ од осам одсто;
3. 2017. године била је велика суша, признати је ПАД од 11,7 одсто. Штета је била много већа, не мања од 1,5 милијарди долара. Није се толико признало, јер би то онда била елементарна непогода, а држава није имала толико пара да то надокнади;
4. 2018. године, РАСТ је по производњи и у тонама био у висини као и пад претходне године. Међутим, раст је проглашен да је био 18,7 одсто?
5. 2019. године ПАД је био 0,1 одсто. Иначе, то је била година изузетно високог раста БДП Србије, према речима власти, не мањој од четири одсто!
За последње три деценије просечан раст аграрне производње у Србији је само 0,45 одсто! Национални тим за препород села Србије припрема стратегију за препород села и аграра, а моја жеља је, када се у будућности буду анализирали резултати производње, рада и живота на селу, да ти резултати буду, много, много бољи, од ових који се данас приказују у јавности, напомену је Гулан и додао: Желео бих да се вредност аграрне производње, а удвостручи (данас је то око пет милијарди долара), да вредност производње по једном хектару буде бар 5.000 долара (данас је то око 1.000 долара), затим да се извоз производа из аграра који је у 2018. години износио око 3,3 милијарде долара годишње повећа бар на 10 милијарди долара,а за неколико деценија да достигне и 30 милијарди долара. Република Србија, према подацима РЗС, поседује око 5,1 милиона хектара пољопривредних површина, обрадиво је око 4,1 милиона хектара, а а производња се остварује тек на 3,44 милиона хектара. У њој се пољопривредом бави око 570.000 газдинстава. Од 2012. до почетка 2020. године број газдинстава смањен је за 60.000! Гулан је посебно указао на неразвијено сточарство у Србији које само са највише 30 одсто учествује у БДП аграра. По његовим речима све испод 60 одсто је карактеристика неразвијених земаља. Када је реч о наводњавању, према подацима РЗС у Србији се наводњава тек 46.823 хектара њива, што је 1,4 одсто површина које се обрађују. У свету је тај просек 17 одсто! Он је посебно нагласио и да је велики проблем Србије одлазак младих у свет, јер годишње, са картом у једном правцу оде око 40.000 људи, а лане је то било и више од 60.000. Поред тога, подвукао је Гулан, мора се брже решавати и проблем наталитета. Јер, годишње умре 102.000 људи у Србији, а роди се највише 65.000 беба. Бољитак и решавање многих од ових проблема, може се остварити само кроз удруживање у задруге. Уколико њега не буде, произвођачи хране не да ће пропасти него ће нестати. Појешће их велике мултинационалне компаније.
Вековима је село било главни ослонац српске економије, чак и деценијама после социјалистичке индустријализације, а све до последњих неколико година. О напорима да се заустави гашење села и врати му се макар део економске моћи. Данас у Србији нема ниједног села јер у Уставу не постоји категорија села, већ насељено место, подвукао је Гулан. У нашој земљи постоји око 4.709 насеља од којих је 1.200 у фазама нестајања, те да ће за деценију нестати четвртина села у Србији. Суморна је слика нашег села: 150.000 кућа у којима нико не живи, 50.000 кућа којима се не зна власник, 1.000 села без продавнице, 500 села нема асфалтни пут, у 86 одсто села опада број становника, 2.000 села нема пошту, док је просечан животни век становништва у селу од 61 до 65 година.
,,Први корак у решавању тог проблема је оснивање задруга у селима, а држава је први пут после Другог светског рата уложила 1,7 милијарди у обнову села, те је за три године основано око 650 нових задруга, додаје да је директну помоћ добило 153 задруге. То је побољшало живот за 6.120 породица. Ускоро ће бити расписан нови конкурс од 580 милиона динара. Тај новац ће такође бесповратно добити између 50 и 60 задруга“, истакао је Гулан. А, потом додао: Ту помоћ у удруживању осетило је 6.120 породица, а добар пример даје девет жена из Димитровграда које су се удружиле и добиле бесповратно укупно 65.000 евра. Оне су тај новац уложиле у производњу пуњене паприке за тржиште од два милиона становника у Софији. Држава у свом фокусу у овој акцији треба да има ђаке средњих пољопривредних школа, којих је око 2.500 годишње, с обзиром на то да је реч о деци чији родитељи имају земљу, те им треба обезбедити услове живота као у градовима. То подразумева да имају у свом селу позориште, дом културе, цркву, кафану, спортске објекте и све друго што је неопходно за добар живот на селу“, а да држава би помагала задругама да пронађу тржиште за своје производе. Он закључује да је на југу наше земље просечна њива површине 2,5 хектара, што би уз интензивну производњу омогућило профит и нормалан живот.
У прилогу је резиме научног рада Бранислава Гулана, који се налази у зборнику сажетака друге Научне конференције о модерном задругарству Србије, одржаном 2020. године у Книћу.
РУРАЛНЕ СРЕДИНЕ У СРБИЈИ
Мисија за спас села
Бранислав Гулан
Сажетак
Рурални развој и рурално предузетништво представљају нову развојну филозофију агробизниса у Европској унији. Реч је о новом концепту друштвено – економског развоја у теорији и пракси развијених земаља. У Србији на жалост до сада није постојала конзистентна и дугорочна политика руралног, као ни развоја предузетништва, а тек се сад ствара дугорочна стратегија руралног развоја. Саставни део ће бити и рурално предузетништво као модеран систем привређивања и одрживог развоја и модела мултифункционалне пољопривреде. Дакле, ради се о моделу привређивања који је везан за пољопривреду и ,,око пољопривреде“.
Зато је мултифункционалност кључна реч нове аграрне и руралне политике у Србији. Јер, око три четвртине њене територије чине рурална пространства на којима живи половина становништва. Полазећи од те чињенице постоје потенцијали за развој аграрног предузетништва. У Србији је близу 500.000 незапослених, а од десет радника који су остали без посла више од половине могло би да се запосли у руралним подручјима. Повратак у рурална подручја не значи, међутим, посељачење радника и њихово враћање ралу, мотици и трактору, већ њихово запошљавање у области пољопривреде – у шумарству, водопривреди, разним услужним делатностима, занатству, домаћој радиности, инфраструктури, малим и средњим погонима. Искуства ЕУ указују да осмишљена политика руралног развоја, финансијски подржана, има за резултат успешну руралну економију, са могућностима за запошљавање. Повратком у село, оно ће опстати и остати, јер у Србији од 4.709 села на путу нестанка је – 1.200! Уз то иде и реафирмација старих заната и традиционалних локалних производа, све израженија тражња за сеоским туризмом и интересовање за локалну културу и традицију. На тај начин се успоставља веза између традиционалног и модерног. Слично као у земљама у развоју руралност се и у Србији поистовећује са сиромаштвом. У њој је, на жалост недовољна подршка развоју предузетништва уопште, па и аграрног предузетништва, због чега њена рурална подручја све више ,,пате“ од деаграризације, сенилизације, па и гашења читавих села. Доказ томе је да у 1.034 села има мање од по 100 становника. Зрачак наде и светло на крају тунела за опстанак некадашњих села и останак у њима види се у акцији ,,500 задруга у 500 села“. Опстанак и останак села види се у акцији да у сваком селу постоји задруга. Акција је покренута 2017. године и већ је враћен дух задругарства у Србији. Основано је 650 нових задруга Последњих година Србија је била земља у којој се годишње гасило око 100 задруга. Уложено је око 1,7 милијарди динара и ту помоћ је добило 153 задруге, односно 6.120 породица у неразвијеним деловима Србије. Дакле, опстанак и останак села види се једино кроз удруживање и развој задругарства.