ОД ЛОШЕГ САВЕТА МАЛО КОРИСТИ

 

 

Било којим законом не могу се опозвати или умањити права и слободе загарантоване важећим Уставом Репулике Србије – О(п)стану ли у предложеном Закону о јавном информисању и медијима непромењене одредбе  чл. 24, 32. и 33.  о принудно наметутој надлежности Медијског савета свим осталим редакцијама и издавачима шампаних и онлајн медија оне се нужно морају тумачити као неуставне, а тиме и сматрати и као незаконите

 

У предлогу нацрта медијских закона (Закона о информисању и медијима и Закону електронским медијима) наводи се да су велики  допринос, поред представника јавне управе, дала (неименована) новинарска  и медијска удружења, организације цивилног друштва, као и међународни партнери: Делегација Европске  уније у Републици Србији, Мисија ОЕБС-а, Амбасада Краљевине Норвешке и Фондација „Конрад Аденауер“.

Прећутано је – не без разлога – да је састав Радне групе, која је још ономад започела рад и која је до краја 2022. требала да усагласи и већ почетком 2023. Министарству достави предлоге ових закона – напрасно битно измењен и да су из ње „као реметилачки елементи“ одстрањени (осим тзв. репрезентативних Удружења новинара Србије – УНС и Независног удружења новинара Србије – НУНС), представници осталих новинарских удружења.

Изречена уверавања у међувремену новопостављеног министра – да ће у незваничним консултацијама његов кабинет и даље „бити на вези“ и са пуним уважавањем водити рачуна о њиховим, односно нашим примедбама – убрзо су се показала као момачка обећања да што обноћ обећају девојкама до ујутру не важи.

 

Прегласали и устав

Новоизабранa Радна група је убрзо „запела“ на већ раније отвореним питањима и, након вишемесечних нагађања о садржини спорних законских одредаба и настале (пре)дуге паузе у раду, коначном усаглашавању није допринео ни напречац новоусвојени измењени Правилник о  (њеном) раду којим је прописано да се о супротстављеним ставовима, о којима не може бити постигнут консензус, одлучује (пре)гласа(ва)њем.

Ипак, ни овако исходовано очекивано једногласје није постигнуто упркос томе што су из новог састава безразложно, а недостојно, претходно изостављени представници осталих (тзв. нерепрезентативних) новинарских удружења и, напокон, објавом предложених измена закона добили смо за почетак јавне расправе о два кључна медијска закона низ недоречених и проблематичних решења уз чињеницу да су на овај недоследан начин наопако протумачена нека од кључних залагања претходно усвојене Медијске  стратегије од 2020. до 2025.

Између осталог и пренаглашеним значајем Стратегије, јер је она – ма колико јој назив моћно звучао – заправо подзаконски акт који мора имати упориште у важећем закону.

Колико смо обавештени – не званично позивом од Министарства, него повременим написима у јавности – један од камена спотицања биле су одредбе о улози и надлежностима Савета за штампу и (за)остацима, умало противправно усвојене, у Стратегији назначене препоруке да му се припишу много веће овласти него што му у стварности иначе припадају.

У прилог томе коришћен је нетачан податак да је Савет за штампу једино овдашње постојеће саморегулаторно тело основано да (пр)оцењује да ли је и у којој мери прекршен Кодекс новинара Србије и испоручен ултимативни захтев за неприхватљивом привилегијом да се свима осталима наметне обавеза да се његови изречени судови морају уважавати  приликом доделе државног новца на медијским конкурсима.1

Суштински, овакво залагање је неуставно пошто члан 55. Устава Србије2  јемчи неприкосновено право да – појединац или организација – остане изван сваког удружења због чега није могуће легитимно остварити захтевану одредбу према којој учесник конкурса за финансирање мора да безусловно прихвати надлежност Савета за штампу, које је притом и само интересно  удружење грађана којим управља неколицина појединаца.

 

Мањински намет на новинарски вилајет

Тим пре што би се прихватањем оваквог решења битно нарушило право равноправних и истоветних услова за све учеснике конкурса садржано

у ставу 8. члана 23. да „орган који расписује конкурс не може прописивати

критерије који у повољнији положај стављају одређеног издавача..“ уз више него очигледну супротност са одредбом члана 65. да „Новинари могу слободно оснивати своја удружења, у складу са законом којим се уређују удружења“, а онда и става 3. члана 17. који предвиђа могућност  да национални савети националних мањина доносе интерни етички кодекс за медије чији су оснивачи.

 

Оваквој, ничим оправданој и законски неутемељеној повластици Савета за штампу – заправо парадржавном органу – са, за све остале, обавезујућим овлашћењима не може послужити ни оправдање да се, због

спорости искључиво надлежних правосудсних органа и запостављања судских поступака, због у претходној години почињених „грехова“ његовим изреченим мерама –  унапред прориче непоправива будућност и оспорава учешће на новим конкурсима.

А, уза све, Савет за штампу није ни једино, јер су, поред ове групације новинарских и медијских удружења, окупљених у тзв. Медијској коалицији –

Удружење електронских медија „Комнет“ из Суботице, Друштво новинара Војводине (ДНВ) из Новог Сада, Друштво новинара Ниша (ДНН) и Професионално удружење новинара Србије (ПРОУНС) из Ниша, Удружење медија и медијских радника (УММР) из Чачка, Асоцијација радио телевизија Србије (АРТС) из Београда, 10. маја у Новом Саду основали Савет за медије Србије, који је 15. маја 2023. уредно регистрован у Агенцији за привредне регистре Србије (АПР), и пренабрегнута је чињеница да је оно, окупљајајући пре свега локалне и регионалне медије Србије и њихове новинаре, по свему многобројнија од поменутих оснивача постојећег – али не више и јединог  – Савета за штампу.3

Потреба за оваквим удруживањем настала је првенствено због досадашњег осведоченог монополистичког и дискриминаторског деловања  УНС-а и НУНС-а, самопроглашених за једина репрезентативна удружења новинара која, у својој самодовољности, за све ове године, нису понудила никакву опипљиву помоћ, исказали колегијалну солидарност, нити (штитећи издашне синакуре својих представника у државним органима, управним одборима и комисијама) успоставили било какав вид сарадње на решавању општих и тиме заједничких питања и проблема, због чега сада у Србији постоји и делује више од 40 новинарских удружења која се са пуним правом питају кога поменути УНС и НУНС, са свијим трабантима и њихов Савет за штампу репрезентују, ако је бар вишеструко више медија и новинара ван њиховог чланства?

 

Савет своје не тужи – али другима суди

Али, није ни то последња недоумица, јер је упитна демократска и организациона независност оваквог Савета за штампу која проблематично ограничава могућност његовог деловања мимо и без учешћа већинског дела осталих медија и представника новинарских организација.

Осим поменитих више од 40 новинарских удружења данас, према последњим објављеним подацима за 2023, у Србији постоји укупно 2.608 медија – 941 дневних и периодичних издања, 850 интернет портала и 89 уређивачки обликованих интернет страница, као и 27 новинских агенција, насупрот  тек 12 дневних новина, 30 магазина, 44 локална листа, 60 портала и само 2 новинске агенције које признају (пуну) надлежност Савета за штампу што јасно указује на неодрживост и неприхватљиво настојање да се – упркос деценијског постојања, веома упитних резултата и сврхе деловања подкусурених захтевима ЕУ и иностраних фондација – у име само 5,7 одсто гласила овом „саморегулаторном“ телу законом придају ничим другим оправдане принадлежности.

Иза, наводно, душебрижничког наума да се онима који, непрофесионалним и неетичким извештавањем, учестано крше Кодекс новинара онемогући коришћење државног новца крије се намера да се Савету за штампу (као парадржавном органу) подвргне и 94,3 одсто свих осталих медија (међу којима јесу и оних десетак на које са разлогом влада стална повика4) иако се никада нису оглушили и начинили било какав прекршај мада не признају надлежност овог „саморегулаторног“ тела.

Овим би се, уједно, порекао и обеснажио први члан Статута Савета за штампу који прописује подразумевајућу добровољност и слободну вољу приликом прихватања његове надлежности.

Јер, Управни одбор Савета за штампу – сачињен од  представника пет (5) оснивача, који уједно обавља дужности и задатке Скупштине (?!) као највишег органа – и образује Комисију за жалбе од једанаест (11) пробраних представника оснивача: Асоцијације независних медија „Локал прес“ (1), Независног удружења новинара Србије (2) и Удружења новинара Србије (2), уз три (3) лица које именује иста та тзв. Асоцијација медија, у којој је УНС мало члан, а мало није, и три (3) представника јавности  –  међу којима, зачудо, упркос стеченим академским звањима, дугогодишњем новинарском искуству и осведоченој стручности, нема ниједног члана из осталих новинарских удружења придодатих, макар као изасланика испред „заинтересоване јавности“ – није гарант непристрастрасног проценитеља, а камо ли правичног судије.

Упркос овом, ни налик „демократском мерилу“ о заступљености јавности, у Комисију за жалбе не могу бити бирани представници оних медија и удружења који не прихватају (пуну) надлежност Савета, али, истовремено, изабрани чланови Савета могу бити (или јесу) и чланови Комисије за жалбе које би она, због нарушавања професионалних и етичких стандарда, са оваквим насилно установљеним прекомерним обавезама, без разлике свима осталима, изрицала мере са далекосежним последицама.

Наиме, овакав монополски и дискриминаторски однос садржан је у члану 12. важећег статута Савета за штампу, иако став 11 прописује сарадњу са осталим медијским асоцијацијама и организацијама и новинарским удружењима – и са правом се можемо упитати у чему се огледа и каква је та досадашња сарадња?

Објашњење је једноставно –  одлуке Савета за штампу, до сада важећим законским прописима, нису се тицале и нису се односиле на оне медије који нису признавали његову веродостојност, а његове препоруке приликом одлучивања о конкурсним пројектима нису биле обавезујуће.

 

Чији новац онога и Савет

Упитна је и тобожња финансијска независност постојећег Савета за штампу који се од оснивања и почетних 1,91 милиона динара5 добијених на

конкурсу 2015, све време налазио на државним јаслама, док се потом није уљегао испод скута европских донатора и, под незнаним и нетраспарентним околностима, остварио  околности које му обезбеђују веома лагодан рад  од подмирења закупа и трошкова одржавања просторија, надокнаде члановима Скупштине, Савета и Комисије за жалбе, као и чиновника и генералног секретара.

Посебно истичемо случај да нам је, када смо користећи своје уставно право на слободу удруживања оснивали Савет за медије Србије, опомињуће

указано да Фондација „Конрад Аденауер“ – преносно УНС и НУНС – задржава сва ауторска права на Кодекс новинара Србије чиме је доведена у питање његова општа примена и принудило нас да сачинимо своја посебна правила.

Отуда смо запитани – ако је Директивом Европске уније (ЕУ)6 наложено да се, због обезбеђења и очувања самосталности овог, наводно, јединог „саморегулаторног тела“ одстрани било какво присуство државе – чак и под претпоставком да је ЕУ наддржавна институција – чији су онда новци на основу којих се, осим политичких, остварује и вероломан, диктиран страни утицај на наше законе и безрезервно подржава протекционаштво?!

Дакле, ДНВ није противно успостављању контроле над медијима који крше опште етичке и професионалне стандарде, али се питамо зашто би, истовремено, држава имала интерес и у име којих и каквих демократских права и грађанских слобода би прихватала обавезу да финансира и медије у којима су веома често изражени антидржавни и антинационални садржаји, препуни омаловажавајућих и дискриминаторских написа изражених нескривеним говором мржње о којима се исти тај Савет до сада није изјашњавао?! 7

Уколико би се удовољило захтеву Савета за штампу – и Савету за медије Србије морале би се, под једнаким условима, одобрити исте надлежности, и зато, пре свега, тражимо да се у чл. 24, 32. и 33, уместо именично и у једнини навођења Савета за штампу користи множина израза – саморегулаторна тела.

Младен Булут*

________________________________

1 Члан 1. Савет за штампу (у даљем тексту Савет) је добровољна, ванстраначка, невладина и самостална организација заснована на слободи удруживања више физичких или правних лица, основана ради остваривања и унапређења циљева описаних у овом Статуту.

   Члан 8.  Надлежност Савета подразумева право и обавезу Савета да одлучује о поднетој жалби овлашћеног подносиоца поводом конкретног садржаја у медијима у складу са овим Статутом и Пословником о раду Комисије за жалбе… Пуна надлежнст Савета простире се на све чланове оснивача, односно на медије који је добровољно прихватају.

2 Слобода удруживања, чл. 55 Јемчи се слобода политичког, синдикалног и сваког другог удруживања и право да се остане изван сваког удружења.

Удружења се оснивају без претходног одобрења, уз упис у регистар који води државни орган, у складу са законом.

3 Медијски савет Србије у овом тренутку окупља више од 400 медијских редакција са бар 2.800 ангажованих новинара.

Према доступним показатељима претпоставља се да је 2019. у 1.518 активних медија у Србији

било 13.648 запослених.

Од укупног броја новинара и сарадника у 724 медија, који су одговорили на анкету УНС-а, запослено је 5.294, док у 562 медија, међу којима су велике медијске куће попут Радио-телевизија Србије, Радио-телевизија Војводине, Пинк, Прва, Политика, Новости, Рингирег Aксел Спрингер, Мађар Со, Студио Б и Б92, ради укупно 6.683 новинара и осталих медијских радника.

УНС наводи да је од 2003. до 2016. у евиденцији имао чак 7.595 чланова од којих је у 2018. само 2.306 платило чланарину.

НУНС је у евиденцији имао 3.702 члана, а чланарину је платило тек 578 чланова, (таман колико је довољно да би очувао тзв. репрезентативност), док за НДНВ нема никаквих података.

4 У првој половини јуна 2023. забележно је 215 неспорних кршења Кодекса новинара, у априлу је таквих случајева било 312, а у мају 342. Као најчешћиi прекршиоци означени су  „Информер“, „Курир“, „Ало“, „Блиц“, „Вечерње новости“ и „Српски телеграф“.

5 2015. Савет за штампу, чија је председница УО  (Љиљана Смајловић) истовремено била председница УНС, добио је на медијском конкурсу  1,91 милиона динара.

6 Директива ЕУ од 18.12.2018. о аудио-визуелним услугама у тачки 14. само препоручује потребу постојања саморегулаторних тела, али их не прописује као законску обавезу. Од 27 чланица ЕУ она је прихваћена само законодавством у 4 државе, а треба ли посебно наводити да Србија, поред започетих приступних преговора, још није ни у статусу придружене чланице!?

7 Погледати објаве портала „Е-новине“, „Аутономије“ у издању Независног удружења новинара Војводине (НДВ), које је, незадовољан одлукама комисија за пројекте, у више наврата покретао управне спорове, портала „Војс“ (VOICE) главног и одговорног уредника Динка Грухоњића, „Пешчаника“  и њима сличним издањима.

*  Речено на јавној расправи о Закону о информисању и медијима у Београду, 13. септембра 2023– у Великој  сали Привредне коморе Србије