MEDIJI NA RUSINSKOM JEZIKU

Prof. dr Mihajlo Fejsa

Odsek za rusinistiku, Filozofski fakultet

Vekovima su Rusini / Rušnjaki (Rusnaki) živeli u granicama Mađarskog kraljevstva. Živeli su u severoistočnim mađarskim županijama, tačnije u Zemplinu, Šarišu, Abauj-Torni, Boršodu, Sabolču, Užu, Ugoči, Maramarošu i Gemeru. Većina tih županija su danas u istočnoj Slovačkoj, a ostale u Mađarskoj, Ukrajini i Rumuniji. Pre oko 260 godina grupe Rusina počele su se seliti iz svoje postojbine u Karpatskim planinama na jug u Srem i Bačku, koji se danas nalaze u Vojvodini u Srbiji i u Istočnoj Slavoniji u Hrvatskoj.

Posle poraza i povlačenja Otomanske imperije iz Bačke, Srema i Banata 1699. godine, austrougarskim je vlastima bilo potrebno više stanovništva na jugu svoje države pa su podsticale kolonizaciju Nemaca, Mađara, Slovaka i drugih, kao i Rusina (Gavrilović, 1977: 153).

Na kraju Prvog svetskog rata Austro-Ugarska monarhija se raspala. Svi ogranci rusinskog naroda, do 1918. godine, bitisali su i razvijali se u okvirima jedne države, Habzburške monarhije. Sada, prvi put, nekoliko ogranaka rusinskog naroda buli su na određeni način odsečeni. Rusini / Rušnjaki (Rusnaki) u Bačkoj morali su naći svoj vlastiti put.

U Srbiji (ili u Kraljevini Srba, Hrvata i Slovenaca, ili, kasnije, u Kraljevini Jugoslaviji) Rusinima je dozvoljeno formirati nacionalne, kulturne institucije na osnovu kolektivnih prava svih nacionalnih manjina, što nije bio slučaj u njihovoj postojbini. Oni su dobili status nacionalne manjine slovenskog porekla 1919. godine, prvi i, u periodu od mnogo godina, jedini među svojim sunarodnicima u Karpatskom arealu. To je bio događaj od značaja najvišeg stepena koji je trasirao put njihovog nacionalnog i kulturnog razvoja.

U takvim okolnostima Rusini su osećali da je osnivanje Rusinskog narodnog prosvetnog društva, nazvanog Prosveta, bio prvi korak kojim su oni manifestovali svoju težnju prema nezavisnom nacionalnom i kulturnom životu. Na osnivačkoj sednici, 2. jula 1919. godine u Novom Sadu, rusinska nacionalna zajednica rešila je da izdigne svoj narodni jezik (ne ruski ili ukrajinski) na nivo književnog jezika. Prva kulturno-prosvetna organizacija donela je odluku da se njen svakodnevni govor koristi u obrazovanju, kulturnim životu i štampi. Prva rusinska kulturna organizacija je objavila nekoliko knjiga od velikog značaja. Najuticajnija knjiga tog vremena bila je prva rusinska gramatika (Gramatika bačvansko-rusinskog govora, 1923) Havrijila Kosteljnika. Rusinsko narodno prosvetno društvo objavljivalo je kalendare (1921-1941), časopise (Rusinske novine, 1924; Naša baštica, 1937) i druge publikacije (Bukvar, udžbenici, Jeftajeva ćerka Havrijila Kosteljnika – prvi rusinski pozorišni komad nejednočinka, 1924, Bulka Janka Fejse – prvi rusinski zbornik pesama za decu, 1929). Jedna od najznačajnijih stvari koju je RNPD uradilo je to što je osnovalo prvu rusinsku štampariju 1936. godine u Ruskom Krsturu.

Druga kulturno-prosvetna organizacija, Kulturno-prosvetni savez jugoslovenskih Rusina, nazvana Zrak, osnovana je 3. septembra 1933. godine u Vrbasu. Članovi KPSRJ nisu bili zadovoljni ukrajinofilskim tendencijama RNPD. Oni su promovisali ideju da su vojvođanski Rusini, kao i svi Rusini, ogranak ruske nacionalnosti (Magocsi, 2002: 510). Organizacija je objavljivala kalendare (1935-1941), novine i druge publikacije. Najuticajnija knjiga KPSRJ bila je Istorija ruskog naroda (1935) Nikolaja D. Olejarova.

Rad ove dve organizacije prekinuo je Drugi svetski rat, a posle Drugog svetskog rata, 1945. godine, desilo se nekoliko značajnih kulturnih događaja. Prvo, osnovana je prva gimnazija na rusinskom jeziku u Ruskom Krsturu. Drugo, formirana je nova organizacija za sve Rusine u Jugoslaviji – Matica rusinska. Treće, osnovana je Novinsko-izdavačka ustanova Ruske slovo (objavljivala je: Ruske slovo / Rusinska reč, 1945; Ruski kalendar / Rusinski kalendar, 1946; Zahradka / Baštica, 1947; Švetlosc / Svetlost, 1952).

U sledeće dve decenije, izdašnim finansiranjem od strane jugoslovenske vlade, začeti su osnovnoškolski sistem, srednjoškolski sistem i radio-emitiranje.

Autonomna Pokrajina Vojvodina stekla je uvećana samoupravna prava prema Ustavu iz 1974. godine, koji je Vojvodinu definisao kao jedan od subjekata jugoslovenske federacije. Pet naroda Vojvodine steklo je status oficijelnih narodnosti – Srbi, Mađari, Rumuni, Slovaci i Rusini. Rusinski jezik je postao jedan od pet službenih jezika Autonomne Pokrajine Vojvodine. Prvi put postalo je moguće koristiti rusinski jezik u sudu, u kancelarijama, na javnih natpisima itd. Prevodiocima za rusinski jezik obezbeđen je posao u opštinama gde je značajan broj članova rusinske nacionalne manjine. U to vreme počeo je da se emituje i televizijski program na rusinskom jeziku.

Posebno veliki rezultati su ostvareni u oblasti obrazovanja. Odeljenje Gimnazije Žarko Zrenjanin iz Vrbasa postalo je Obrazovni centar Petro Kuzmjak u Ruskom Krsturu (1977). Ceo nastavni proces je na rusinskom jeziku u Osnovnoj školi Petro Kuzmjak u Ruskom Krsturu (Osnovna škola i Gimnazija Petro Kuzmjak, od 1990; Osnovna i srednja škola sa Domom učenika, od 2010), dok je dvojezičan, srpsko-rusinski, u Osnovnoj školi Bratstvo jedinstvo u Kucuri i u Osnovnoj školi Jovan Jovanović Zmaj u Đurđevu. Nastava svih predmeta u tim školama održava se na rusinskom jeziku. Da bi se unapredilo znanje i korišćenje rusinskog jezika, 1973. godine – Lektorat za rusinski jezik, a do 1981. godine – Katedra za rusinski jezik i književnost osnovana je na Novosadskom univerzitetu.

Uopšteno govoreći, to je bio najpogodniji period za rusinsku kulturu. Može se reći da je taj period za Rusine predstavljao zlatno doba. Novinsko-izdavačka ustanova Ruske slovo objavljivala je više knjiga na rusinskom jeziku nego ikada. Počela je da objavljuje i časopis za mlade pod naslovom MAK (Mladost – Aktivnost – Kreativnost, od 1972) redovno.

Postojanje elektronskih medija kod bačko-sremskih Rusina sve do Plišane revolucije, to jest do pada Berlinskog zida, 1989. godine, bilo je jedinstveno u rusinskom svetu. Tek od 1990-ih godina oni su u Karpatskom arealu, od svojih bivših sovjetskih republika, tražili isti oblik informisanja. I svi su ga i ostvarili (u Slovačkoj, Poljskoj, Mađarskoj, Hrvatskoj i dr.) izuzev onih u Ukrajini gde je staljinistička svest najjača i gde se Rusini i dan danas ne priznaju.

Radio Novi Sad, inače, godišnje emituje oko 1.500 časova radio programa na rusinskom. Svake nedelje ima 4 časa govornog ili muzičkog programa na rusinskom jeziku, koji se dopunjavaju sa nekoliko posebnih programa tokom svake godine, kao npr. pokrivanje važnih kulturnih događaja i bogosluženja vezana za značajne praznike. U proseku emituje se šest i po časa programa na rusinskom jeziku dnevno.

Radio-difuzna ustanova Vojvodine emituje 143 časa TV programa na rusinskom jeziku godišnje. Pet puta nedeljno emituju se desetominutne vesti na rusinskom, a nedeljom je šezdesetominutna emisija magazinskog tipa. Ima i nekoliko drugih posebnih programa koji se emituju tokom godine. U proseku emituje se oko 262 minuta programa na rusinskom jeziku nedeljno (Яkim, 2009: 63 ).

U okviru Javnog servisa – Radio-difuzne ustanove Vojvodine, Redakcija na rusinskom jeziku postoji više od šest decenija (od 1949) u Radio Novom Sadu (Žiroš, 2015: 536), a četiri decenije u Televiziji Novi Sad (od 1975) (isto, 542). Ima 30 zaposlenih u dve redakcije na rusinskom jeziku Javnog servisa – Radio-difuzne ustanove Vojvodine (17 u Redakciji na rusinskom jeziku Radio Novog Sada, a 13 u Redakciji na rusinskom jeziku Televizije Novi Sad).

Problemi sa kojima se suočavaju mediji na rusinskom jeziku u Vojvodini su različiti. Zgrada Radio-Televizije Novi Sad je uništena tokom NATO bombardovanja. Signal se ne može emitovati širom teritorije Vojvodine. Mnoge emisije predstavljaju reprizu starijih programa. Pokrivanje je uglavnom informativne, pre nego analitičke prirode. Značajna pitanja od važnosti za rusinsku nacionalnu manjinu ne mogu biti raspravljana u potpunosti i otvoreno. Teme u vezi sa manjinskim pravima ne analiziraju se detaljno. Prisutan je i nedostatak svežih kadrova.

Prema podacima Nacionalnog saveta rusinske nacionalne manjine, pored Javnog servisa, rusinska nacionalna zajednica ima i sledeće javne medije: Redakcija Informativno-propagandnog centra u Kuli (program emituje dnevno; u proseku ima jedan i po čas programa na rusinskom jeziku), Redakcija Informativnog centra u Vrbasu (emituje jednočasovni program na rusinskom jeziku dnevno; koji je pre nekoliko meseci ugašen), Redakcija Radio Regije u Bačkoj Topoli (emituje program trideset minuta nedeljno) i Redakcija Radio Šida (emituje program na rusinskom jeziku jedan čas nedeljno). Uopšteno govoreći, tržišno orijentisani medijski preduzimači nisu posebno zainteresovani za finansiranje programa koji se prave za prilično malobrojnu publiku.

Internet je izuzetno značajan izvor informacija kako za vojvođanske Rusine tako i za karpatske Rusine uopšte.

U okviru NIU Ruske slovo deluje agencija za dnevne vesti nazvana Ruthenpress. Ona emituje vesti svaki dan izuzev nedelje.

Postoji nekoliko sajtova koji su posvećeni vojvođanskim Rusinima. E-adresa Nacionalnog saveta rusinske nacionalne manjine je www.rusini.rs, e-adresa Zavoda za kulturu vojvođanskih Rusina – www.zavod.rs i e-adresa Matice rusinske – www.ruskamatka.org. Privatni sajt Miroslava Silađija www.rusnak.info bio je veoma važan (2001-2014). Razne prezentacije na internetu imaju za cilj da u virtualnom prostoru okupe i informišu sve bivše i sadašnje stanovnike Karpatskog areala rusinskog porekla. Pošto ju je skoro nemoguće kontrolisati, svetska mreža je karpatskim Rusinima posebno korisna, pogotovo da se prevaziđu neki od problema o kojima je bilo govora više.

Demokratizacija rusinske kulture na početku 21. veka odrazila se i na „decentralizaciju“ informisanja, pogotovo u sferi pisanih medija. Pored NIU RS svoje  glasnike objavljuju i Matica rusinska (četvoromesečnik Rusnak), Društvo za rusinski jezik, književnost i kulturu (godišnjak Studia Ruthenica), Kulturno-prosvetno društvo DOK – Kucura u Kucuri (godišnjak Erato nad Kucurom / Kocurom). KPD DOK – Kucura ima i Dokumentarističko-žurnalističku sekciju, koja organizuje nekoliko tribina godišnje radi ostvarivanja objektivnog informisanja pripadnika rusinske nacionalne zajednice.

Danas, kada je Republika Srbija prihvatila međunarodne standarde u vezi sa nacionalnim pravima manjina, politika Saveza Rusina Ukrajinaca (čiji koreni dosežu do Staljinovih, sovjetskih vremena kada je čak bilo zabranjeno da se koriste nazivi Rusin i Rušnjak / Rusnak) osuđena je na nestajanje. Dva najznačajnija međunarodna dokumenta Saveta Evrope koja je potpisala naša zemlja su Evropska povelja za regionalne i manjinske jezike (koju je potpisala Državna Zajednica Srbije i Crne Gore 2005. godine) i Okvirna konvencija za zaštitu nacionalnih manjina (koju je potpisala Savezna Republika Jugoslavija 2001. godine). Ilustrativno je zapažanje Komisije za eliminaciju rasne diskriminacije (Committee on the Elimination of Racial Discrimination, CERD), nakon razmatranja sedamnaestog i osamnaestog periodičnog izveštaja Ukrajine. Na svojoj 1785. sednici (CERD/C/SR.1785), održanoj 17. avgusta 2006. godine, Komisija je prihvatila sledeća zaključna zapažanja. Komisija preporučuje Ukrajini, kao državi-članici, da poveća svoje napore u oblasti nastave, obrazovanja, kulture i informacija da bi se izborila sa predrasudama, uključujući tu i predrasude civilnih službenika, protiv etničkih manjina (kao što su Romi), da promoviše toleranciju i poštovanje njihovih kultura i istorije, i da unapredi interkulturalni dijalog među različitim etničkim grupama Ukrajine. Član 20 glasi: „Komisija je zabrinuta zbog odsustva oficijelnog priznavanja rusinske nacionalne manjine uprkos njenim posebnim etničkim karakteristikama”. Komisija preporučuje da država-članica razmotri priznavanje Rusina kao nacionalne manjine. Zaključna primedba, član 24, najavljuje da ukrajinska vlada, između ostalog, treba da revidira svoje odbijanje da prizna karpatske Rusine u svojoj Zakarpatskoj oblasti: „Komisija preporučuje da država-članica preda svoj 19. periodični izveštaj zajedno sa 20. i 21. periodičnim izveštajem u objedinjenom izveštaju do 6. aprila 2010. godine, i da se  on odnosi na sve tačke u ovim zaključnim zapažanjima”. Na međunarodnom planu informisanju Rusina u svim državama gde žive mnogo doprinose i Svetski kongresi Rusina / Rusnaka / Lemka koji objavljuju glasnik Rusin. Na inicijativu Kongresa, u julu 2010. godine, osnovano je Udruženje rusinskih novinara.

Etnokulturni razvoj među Rusinima u Srbiji / Vojvodini zaustavljen je tokom rata sredinom 1990-ih godina u bivšoj Jugoslaviji. Demokratske promene u Srbiji 2000. godine, između ostalog, rezultirale su i novim pristupom vlade Republike Srbije prema nacionalnim manjinama. Vojvođanski Rusini u Srbiji imaju, baš kao i drugi pripadnici nacionalnih manjina, mogućnost očuvanja i razvoja svog nacionalnog identiteta u oblastima garantovanim Ustavom i zakonima. Novi zakonski status omogućio je rusinskoj zajednici da osnuje dve veoma važne institucije – Nacionalni savet rusinske nacionalne manjine i Zavod za kulturu vojvođanskih Rusina. Dok je Zavod za kulturu vojvođanskih Rusina osnovan za kulturu u najširem smislu, Nacionalni savet rusinske nacionalne manjine je osnovan za četiri oblasti u kojima rusinska zajednica ima zagarantovana prava – za kulturu, za obrazovanje, za informisanje i za službenu upotrebu jezika i pisma. Ove dve institucije predstavljaju inovacije. Što se, pak, tiče Nacionalnog saveta rusinske nacionalne manjine / Odbora za informacije, kao osnivača NIU Ruske slovo, očekuje se da on ima više uticaja na sadržaj Ruskog slova i na izdavački program Ustanove, kao i da sprovede sistematizaciju na osnovu kompetencija. Sveži i profesionalni kadrovi treba da imaju vodeću ulogu u rusinskim medijima. Trebalo bi prevazići i cenzuru i avtocenzuru koja ima za cilj da veštački na istom nivou održava dve nacionalne opcije, što se, pored pisanih medija NIU Ruske slovo odnosi i naTV program. Prisutne su i nepovoljnosti u vezi sa dostupnošću televizijskih i radio programa na rusinskom u svim krajevima u kojima se koristi rusinski jezik.

Slučaj rusinskog jezika koji je u službenoj upotrebi nekoliko decenija, kako u pokrajinskim organima tako i na teritoriji šest opština u kojima Rusini žive u značajnom broju, je u svakom slučaju primer za isticanje pred mnogim razvijenim evropskim društvima i državama. Pošto je priznata administrativno, rusinska manjina uživa najviši mogući stepen samouprave. Zakonodavna, izvršna i sudska tela deluju u svim oblastima u kojima su jezička i kulturna prava za rusinsku manjinu izuzetno važna. To se posebno primenjuje na obrazovanje, kulturu, medije i lokalnu vlast. Bačko-sremski Rusini predstavljaju dokaz da je dugotrajno postojanje jedne malobrojne zajednice sasvim moguće samo ako država stvori odgovarajuće uslove.

LITERATURA

Feйsa, M. (2004). «Sociolinґvistični aspekt ruskogo яzika: Voйvodina». U: Rusinьskiй яzik, Opole: Uniwersytet Opolski, Instytut Filologii Polskiej, 373-383.

Feйsa, M., gl. red., (2007). Rusini/Rusnaci/Ruthenians (1745-2005) I. Novi Sad: Filozofski fakultet – Odsek za rusinistiku, IK Prometej, KPD DOK – Kucura.

Fejsa M. (2010). Nova Srbija i njena rusinska manjina/ Nova Serbiя i єй ruska menšina / TheNewSerbiaandItsRuthenianMinority. IK Prometej – KPD DOK, Novi Sad.

Gavrilović S. (1977). “Rusini u Bačkoj i Sremu od sredine XVIII do sredine XIX veka”, Godišnjak Društva istoričara Vojvodine. Novi Sad: Društvo istoričara Vojvodine.

Яkim, T. (2009). Rusnaci u Serbiї – Informator. Ruski Kerestur: Nacionalni sovit ruskeй nacionalneй zaєdnїci, Zavod za kulturu voйvodяnskih Rusnacoh, NVU Ruske slovo.

Žiroš, M. (2015). „Ruska redakciя Radio Novogo Sadu od 1966. do 1991. roku“, Švetlosc, 4. Novi Sad: NVU Ruske slovo.

naslovna: printskrin RTV