ПАСИЈА СРЕМСКОГ СТОЧАРА
НЕЛОГИЧНО ОДРАЂЕНОМ РЕСТИТУЦИЈОМ И ЧУДНИМ ОДНОСОМ ЦРКВЕ ПРЕМА СОПСТВЕНИМ ПАРОХИЈАНИМА, СТОЧАРИМА ЕРДЕВИКА УСКРАЋЕН ЗАКУП ЗЕМЉЕ У АТАРУ СЕЛА
Породица Ненада Шапоње из Ердевика, која поседује 11 хектара земље, бави се производњом млека и товом јунади и свиња. Шапоње тренутно имају стотинак говеда различитих категорија, а годишње утове 250 свиња.
Ненаду је највећи проблем што у закуп добија земљу удаљену и до 40 километара од фарме јер је катастарској општини Ердевик , након реституције, остало врло мало државне земље.
„Нама који се бавимо говедарством, државна земља требало би да се додељује у закуп најмање на десет година, како бисмо могли да планирамо производњу, а не на годину дана, како садашњи закон прописује. На фарми годишње произведемо близу 300 вагона стајњака. Ја бих добар део тога бацио и на државно земљиште, да имам неку гаранцију да ћу га обрађивати барем пет – десет година“, каже Ненад Шапоња.
Он сматра да је приликом реституције црквене земље било нелогичности. Као пример за то наводи чињеницу да је православној парохији из Вишњићева, где већ има државне земље, додељена она на подручју ердевичке парохије. Са друге стране, овдашња парохија има око 80 ха своје земље, али домицилни парохијани сточари не могу да је закупе јер се издаје другима, и то за 500 – 600 евра по хектару. Такве околности, напомиње Шапоња, одражавају се на производњу млека, која то не може да поднесе, јер је тренутна цена само 30 динара по литру.
Занимљиво је напоменути да катастарска општина Ердевик реално нема педља пашњака, мада службена статистика тврди да они покривају више стотина хектара. Такође, место које је некад имало 5.000 становника и у којем није било куће без говечета, сада броји свега десетак породица које се баве млечним говедарством.
„Питање је колико дуго ћу и ја издржати. Ако држава мене не препознаје као неког ко годишње произведе 70 или 80 јунади и више од сто хиљада литара млека – има ли смисла тиме да се бавим ? За мене није проблем, имам 56 година. Али проблем имају моја два сина које сам, недајући се бољем, усмерио у пољопривредну школу, како би остали на селу и наставили да раде на нашем имању“, закључује наш саговорник.