PASIJA SREMSKOG STOČARA
NELOGIČNO ODRAĐENOM RESTITUCIJOM I ČUDNIM ODNOSOM CRKVE PREMA SOPSTVENIM PAROHIJANIMA, STOČARIMA ERDEVIKA USKRAĆEN ZAKUP ZEMLJE U ATARU SELA
Porodica Nenada Šaponje iz Erdevika, koja poseduje 11 hektara zemlje, bavi se proizvodnjom mleka i tovom junadi i svinja. Šaponje trenutno imaju stotinak goveda različitih kategorija, a godišnje utove 250 svinja.
Nenadu je najveći problem što u zakup dobija zemlju udaljenu i do 40 kilometara od farme jer je katastarskoj opštini Erdevik , nakon restitucije, ostalo vrlo malo državne zemlje.
„Nama koji se bavimo govedarstvom, državna zemlja trebalo bi da se dodeljuje u zakup najmanje na deset godina, kako bismo mogli da planiramo proizvodnju, a ne na godinu dana, kako sadašnji zakon propisuje. Na farmi godišnje proizvedemo blizu 300 vagona stajnjaka. Ja bih dobar deo toga bacio i na državno zemljište, da imam neku garanciju da ću ga obrađivati barem pet – deset godina“, kaže Nenad Šaponja.
On smatra da je prilikom restitucije crkvene zemlje bilo nelogičnosti. Kao primer za to navodi činjenicu da je pravoslavnoj parohiji iz Višnjićeva, gde već ima državne zemlje, dodeljena ona na području erdevičke parohije. Sa druge strane, ovdašnja parohija ima oko 80 ha svoje zemlje, ali domicilni parohijani stočari ne mogu da je zakupe jer se izdaje drugima, i to za 500 – 600 evra po hektaru. Takve okolnosti, napominje Šaponja, odražavaju se na proizvodnju mleka, koja to ne može da podnese, jer je trenutna cena samo 30 dinara po litru.
Zanimljivo je napomenuti da katastarska opština Erdevik realno nema pedlja pašnjaka, mada službena statistika tvrdi da oni pokrivaju više stotina hektara. Takođe, mesto koje je nekad imalo 5.000 stanovnika i u kojem nije bilo kuće bez govečeta, sada broji svega desetak porodica koje se bave mlečnim govedarstvom.
„Pitanje je koliko dugo ću i ja izdržati. Ako država mene ne prepoznaje kao nekog ko godišnje proizvede 70 ili 80 junadi i više od sto hiljada litara mleka – ima li smisla time da se bavim ? Za mene nije problem, imam 56 godina. Ali problem imaju moja dva sina koje sam, nedajući se boljem, usmerio u poljoprivrednu školu, kako bi ostali na selu i nastavili da rade na našem imanju“, zaključuje naš sagovornik.