OD LOŠEG SAVETA MALO KORISTI

Bilo kojim zakonom ne mogu se opozvati ili umanjiti prava i slobode zagarantovane važećim Ustavom Repulike Srbije – O(p)stanu li u predloženom Zakonu o javnom informisanju i medijima nepromenjene odredbe  čl. 24, 32. i 33.  o prinudno nametutoj nadležnosti Medijskog saveta svim ostalim redakcijama i izdavačima šampanih i onlajn medija one se nužno moraju tumačiti kao neustavne, a time i smatrati i kao nezakonite

U predlogu nacrta medijskih zakona (Zakona o informisanju i medijima i Zakonu elektronskim medijima) navodi se da su veliki  doprinos, pored predstavnika javne uprave, dala (neimenovana) novinarska  i medijska udruženja, organizacije civilnog društva, kao i međunarodni partneri: Delegacija Evropske  unije u Republici Srbiji, Misija OEBS-a, Ambasada Kraljevine Norveške i Fondacija „Konrad Adenauer“.

Prećutano je – ne bez razloga – da je sastav Radne grupe, koja je još onomad započela rad i koja je do kraja 2022. trebala da usaglasi i već početkom 2023. Ministarstvu dostavi predloge ovih zakona – naprasno bitno izmenjen i da su iz nje „kao remetilački elementi“ odstranjeni (osim tzv. reprezentativnih Udruženja novinara Srbije – UNS i Nezavisnog udruženja novinara Srbije – NUNS), predstavnici ostalih novinarskih udruženja.

Izrečena uveravanja u međuvremenu novopostavljenog ministra – da će u nezvaničnim konsultacijama njegov kabinet i dalje „biti na vezi“ i sa punim uvažavanjem voditi računa o njihovim, odnosno našim primedbama – ubrzo su se pokazala kao momačka obećanja da što obnoć obećaju devojkama do ujutru ne važi.

Preglasali i ustav

Novoizabrana Radna grupa je ubrzo „zapela“ na već ranije otvorenim pitanjima i, nakon višemesečnih nagađanja o sadržini spornih zakonskih odredaba i nastale (pre)duge pauze u radu, konačnom usaglašavanju nije doprineo ni naprečac novousvojeni izmenjeni Pravilnik o  (njenom) radu kojim je propisano da se o suprotstavljenim stavovima, o kojima ne može biti postignut konsenzus, odlučuje (pre)glasa(va)njem.

Ipak, ni ovako ishodovano očekivano jednoglasje nije postignuto uprkos tome što su iz novog sastava bezrazložno, a nedostojno, prethodno izostavljeni predstavnici ostalih (tzv. nereprezentativnih) novinarskih udruženja i, napokon, objavom predloženih izmena zakona dobili smo za početak javne rasprave o dva ključna medijska zakona niz nedorečenih i problematičnih rešenja uz činjenicu da su na ovaj nedosledan način naopako protumačena neka od ključnih zalaganja prethodno usvojene Medijske  strategije od 2020. do 2025.

Između ostalog i prenaglašenim značajem Strategije, jer je ona – ma koliko joj naziv moćno zvučao – zapravo podzakonski akt koji mora imati uporište u važećem zakonu.

Koliko smo obavešteni – ne zvanično pozivom od Ministarstva, nego povremenim napisima u javnosti – jedan od kamena spoticanja bile su odredbe o ulozi i nadležnostima Saveta za štampu i (za)ostacima, umalo protivpravno usvojene, u Strategiji naznačene preporuke da mu se pripišu mnogo veće ovlasti nego što mu u stvarnosti inače pripadaju.

U prilog tome korišćen je netačan podatak da je Savet za štampu jedino ovdašnje postojeće samoregulatorno telo osnovano da (pr)ocenjuje da li je i u kojoj meri prekršen Kodeks novinara Srbije i isporučen ultimativni zahtev za neprihvatljivom privilegijom da se svima ostalima nametne obaveza da se njegovi izrečeni sudovi moraju uvažavati  prilikom dodele državnog novca na medijskim konkursima.1

Suštinski, ovakvo zalaganje je neustavno pošto član 55. Ustava Srbije2  jemči neprikosnoveno pravo da – pojedinac ili organizacija – ostane izvan svakog udruženja zbog čega nije moguće legitimno ostvariti zahtevanu odredbu prema kojoj učesnik konkursa za finansiranje mora da bezuslovno prihvati nadležnost Saveta za štampu, koje je pritom i samo interesno  udruženje građana kojim upravlja nekolicina pojedinaca.

Manjinski namet na novinarski vilajet

Tim pre što bi se prihvatanjem ovakvog rešenja bitno narušilo pravo ravnopravnih i istovetnih uslova za sve učesnike konkursa sadržano

u stavu 8. člana 23. da „organ koji raspisuje konkurs ne može propisivati

kriterije koji u povoljniji položaj stavljaju određenog izdavača..“ uz više nego očiglednu suprotnost sa odredbom člana 65. da „Novinari mogu slobodno osnivati svoja udruženja, u skladu sa zakonom kojim se uređuju udruženja“, a onda i stava 3. člana 17. koji predviđa mogućnost  da nacionalni saveti nacionalnih manjina donose interni etički kodeks za medije čiji su osnivači.

Ovakvoj, ničim opravdanoj i zakonski neutemeljenoj povlastici Saveta za štampu – zapravo paradržavnom organu – sa, za sve ostale, obavezujućim ovlašćenjima ne može poslužiti ni opravdanje da se, zbog

sporosti isključivo nadležnih pravosudsnih organa i zapostavljanja sudskih postupaka, zbog u prethodnoj godini počinjenih „grehova“ njegovim izrečenim merama –  unapred proriče nepopraviva budućnost i osporava učešće na novim konkursima.

A, uza sve, Savet za štampu nije ni jedino, jer su, pored ove grupacije novinarskih i medijskih udruženja, okupljenih u tzv. Medijskoj koaliciji –

Udruženje elektronskih medija „Komnet“ iz Subotice, Društvo novinara Vojvodine (DNV) iz Novog Sada, Društvo novinara Niša (DNN) i Profesionalno udruženje novinara Srbije (PROUNS) iz Niša, Udruženje medija i medijskih radnika (UMMR) iz Čačka, Asocijacija radio televizija Srbije (ARTS) iz Beograda, 10. maja u Novom Sadu osnovali Savet za medije Srbije, koji je 15. maja 2023. uredno registrovan u Agenciji za privredne registre Srbije (APR), i prenabregnuta je činjenica da je ono, okupljajajući pre svega lokalne i regionalne medije Srbije i njihove novinare, po svemu mnogobrojnija od pomenutih osnivača postojećeg – ali ne više i jedinog  – Saveta za štampu.3

Potreba za ovakvim udruživanjem nastala je prvenstveno zbog dosadašnjeg osvedočenog monopolističkog i diskriminatorskog delovanja  UNS-a i NUNS-a, samoproglašenih za jedina reprezentativna udruženja novinara koja, u svojoj samodovoljnosti, za sve ove godine, nisu ponudila nikakvu opipljivu pomoć, iskazali kolegijalnu solidarnost, niti (štiteći izdašne sinakure svojih predstavnika u državnim organima, upravnim odborima i komisijama) uspostavili bilo kakav vid saradnje na rešavanju opštih i time zajedničkih pitanja i problema, zbog čega sada u Srbiji postoji i deluje više od 40 novinarskih udruženja koja se sa punim pravom pitaju koga pomenuti UNS i NUNS, sa svijim trabantima i njihov Savet za štampu reprezentuju, ako je bar višestruko više medija i novinara van njihovog članstva?

Savet svoje ne tuži – ali drugima sudi

Ali, nije ni to poslednja nedoumica, jer je upitna demokratska i organizaciona nezavisnost ovakvog Saveta za štampu koja problematično ograničava mogućnost njegovog delovanja mimo i bez učešća većinskog dela ostalih medija i predstavnika novinarskih organizacija.

Osim pomenitih više od 40 novinarskih udruženja danas, prema poslednjim objavljenim podacima za 2023, u Srbiji postoji ukupno 2.608 medija – 941 dnevnih i periodičnih izdanja, 850 internet portala i 89 uređivački oblikovanih internet stranica, kao i 27 novinskih agencija, nasuprot  tek 12 dnevnih novina, 30 magazina, 44 lokalna lista, 60 portala i samo 2 novinske agencije koje priznaju (punu) nadležnost Saveta za štampu što jasno ukazuje na neodrživost i neprihvatljivo nastojanje da se – uprkos decenijskog postojanja, veoma upitnih rezultata i svrhe delovanja podkusurenih zahtevima EU i inostranih fondacija – u ime samo 5,7 odsto glasila ovom „samoregulatornom“ telu zakonom pridaju ničim drugim opravdane prinadležnosti.

Iza, navodno, dušebrižničkog nauma da se onima koji, neprofesionalnim i neetičkim izveštavanjem, učestano krše Kodeks novinara onemogući korišćenje državnog novca krije se namera da se Savetu za štampu (kao paradržavnom organu) podvrgne i 94,3 odsto svih ostalih medija (među kojima jesu i onih desetak na koje sa razlogom vlada stalna povika4) iako se nikada nisu oglušili i načinili bilo kakav prekršaj mada ne priznaju nadležnost ovog „samoregulatornog“ tela.

Ovim bi se, ujedno, porekao i obesnažio prvi član Statuta Saveta za štampu koji propisuje podrazumevajuću dobrovoljnost i slobodnu volju prilikom prihvatanja njegove nadležnosti.

Jer, Upravni odbor Saveta za štampu – sačinjen od  predstavnika pet (5) osnivača, koji ujedno obavlja dužnosti i zadatke Skupštine (?!) kao najvišeg organa – i obrazuje Komisiju za žalbe od jedanaest (11) probranih predstavnika osnivača: Asocijacije nezavisnih medija „Lokal pres“ (1), Nezavisnog udruženja novinara Srbije (2) i Udruženja novinara Srbije (2), uz tri (3) lica koje imenuje ista ta tzv. Asocijacija medija, u kojoj je UNS malo član, a malo nije, i tri (3) predstavnika javnosti  –  među kojima, začudo, uprkos stečenim akademskim zvanjima, dugogodišnjem novinarskom iskustvu i osvedočenoj stručnosti, nema nijednog člana iz ostalih novinarskih udruženja pridodatih, makar kao izaslanika ispred „zainteresovane javnosti“ – nije garant nepristrastrasnog procenitelja, a kamo li pravičnog sudije.

Uprkos ovom, ni nalik „demokratskom merilu“ o zastupljenosti javnosti, u Komisiju za žalbe ne mogu biti birani predstavnici onih medija i udruženja koji ne prihvataju (punu) nadležnost Saveta, ali, istovremeno, izabrani članovi Saveta mogu biti (ili jesu) i članovi Komisije za žalbe koje bi ona, zbog narušavanja profesionalnih i etičkih standarda, sa ovakvim nasilno ustanovljenim prekomernim obavezama, bez razlike svima ostalima, izricala mere sa dalekosežnim posledicama.

Naime, ovakav monopolski i diskriminatorski odnos sadržan je u članu 12. važećeg statuta Saveta za štampu, iako stav 11 propisuje saradnju sa ostalim medijskim asocijacijama i organizacijama i novinarskim udruženjima – i sa pravom se možemo upitati u čemu se ogleda i kakva je ta dosadašnja saradnja?

Objašnjenje je jednostavno –  odluke Saveta za štampu, do sada važećim zakonskim propisima, nisu se ticale i nisu se odnosile na one medije koji nisu priznavali njegovu verodostojnost, a njegove preporuke prilikom odlučivanja o konkursnim projektima nisu bile obavezujuće.

Čiji novac onoga i Savet

Upitna je i tobožnja finansijska nezavisnost postojećeg Saveta za štampu koji se od osnivanja i početnih 1,91 miliona dinara5 dobijenih na

konkursu 2015, sve vreme nalazio na državnim jaslama, dok se potom nije uljegao ispod skuta evropskih donatora i, pod neznanim i netrasparentnim okolnostima, ostvario  okolnosti koje mu obezbeđuju veoma lagodan rad  od podmirenja zakupa i troškova održavanja prostorija, nadoknade članovima Skupštine, Saveta i Komisije za žalbe, kao i činovnika i generalnog sekretara.

Posebno ističemo slučaj da nam je, kada smo koristeći svoje ustavno pravo na slobodu udruživanja osnivali Savet za medije Srbije, opominjuće

ukazano da Fondacija „Konrad Adenauer“ – prenosno UNS i NUNS – zadržava sva autorska prava na Kodeks novinara Srbije čime je dovedena u pitanje njegova opšta primena i prinudilo nas da sačinimo svoja posebna pravila.

Otuda smo zapitani – ako je Direktivom Evropske unije (EU)6 naloženo da se, zbog obezbeđenja i očuvanja samostalnosti ovog, navodno, jedinog „samoregulatornog tela“ odstrani bilo kakvo prisustvo države – čak i pod pretpostavkom da je EU naddržavna institucija – čiji su onda novci na osnovu kojih se, osim političkih, ostvaruje i veroloman, diktiran strani uticaj na naše zakone i bezrezervno podržava protekcionaštvo?!

Dakle, DNV nije protivno uspostavljanju kontrole nad medijima koji krše opšte etičke i profesionalne standarde, ali se pitamo zašto bi, istovremeno, država imala interes i u ime kojih i kakvih demokratskih prava i građanskih sloboda bi prihvatala obavezu da finansira i medije u kojima su veoma često izraženi antidržavni i antinacionalni sadržaji, prepuni omalovažavajućih i diskriminatorskih napisa izraženih neskrivenim govorom mržnje o kojima se isti taj Savet do sada nije izjašnjavao?! 7

Ukoliko bi se udovoljilo zahtevu Saveta za štampu – i Savetu za medije Srbije morale bi se, pod jednakim uslovima, odobriti iste nadležnosti, i zato, pre svega, tražimo da se u čl. 24, 32. i 33, umesto imenično i u jednini navođenja Saveta za štampu koristi množina izraza – samoregulatorna tela.

Mladen Bulut*

________________________________

1 Član 1. Savet za štampu (u daljem tekstu Savet) je dobrovoljna, vanstranačka, nevladina i samostalna organizacija zasnovana na slobodi udruživanja više fizičkih ili pravnih lica, osnovana radi ostvarivanja i unapređenja ciljeva opisanih u ovom Statutu.

   Član 8.  Nadležnost Saveta podrazumeva pravo i obavezu Saveta da odlučuje o podnetoj žalbi ovlašćenog podnosioca povodom konkretnog sadržaja u medijima u skladu sa ovim Statutom i Poslovnikom o radu Komisije za žalbe… Puna nadležnst Saveta prostire se na sve članove osnivača, odnosno na medije koji je dobrovoljno prihvataju.

2Sloboda udruživanja, čl. 55 Jemči se sloboda političkog, sindikalnog i svakog drugog udruživanja i pravo da se ostane izvan svakog udruženja.

Udruženja se osnivaju bez prethodnog odobrenja, uz upis u registar koji vodi državni organ, u skladu sa zakonom.

3Medijski savet Srbije u ovom trenutku okuplja više od 400 medijskih redakcija sa bar 2.800 angažovanih novinara.

Prema dostupnim pokazateljima pretpostavlja se da je 2019. u 1.518 aktivnih medija u Srbiji

bilo 13.648 zaposlenih.

Od ukupnog broja novinara i saradnika u 724 medija, koji su odgovorili na anketu UNS-a, zaposleno je 5.294, dok u 562 medija, među kojima su velike medijske kuće poput Radio-televizija Srbije, Radio-televizija Vojvodine, Pink,Prva,Politika, Novosti, Ringireg Aksel Springer, Mađar So, Studio B i B92, radi ukupno 6.683 novinara i ostalih medijskih radnika.

UNS navodi da je od 2003. do 2016. u evidenciji imao čak 7.595 članova od kojih je u 2018. samo 2.306 platilo članarinu.

NUNS je u evidenciji imao 3.702 člana, a članarinu je platilo tek 578 članova, (taman koliko je dovoljno da bi očuvao tzv. reprezentativnost), dok za NDNV nema nikakvih podataka.

4 U prvoj polovini juna 2023. zabeležno je 215 nespornih kršenja Kodeksa novinara, u aprilu je takvih slučajeva bilo 312, a u maju 342. Kao najčešćii prekršioci označeni su  „Informer“, „Kurir“, „Alo“, „Blic“, „Večernje novosti“ i „Srpski telegraf“.

5 2015. Savet za štampu, čija je predsednica UO  (Ljiljana Smajlović) istovremeno bila predsednica UNS, dobio je na medijskom konkursu  1,91 miliona dinara.

6 Direktiva EU od 18.12.2018. o audio-vizuelnim uslugama u tački 14. samo preporučuje potrebu postojanja samoregulatornih tela, ali ih ne propisuje kao zakonsku obavezu. Od 27 članica EU ona je prihvaćena samo zakonodavstvom u 4 države, a treba li posebno navoditi da Srbija, pored započetih pristupnih pregovora, još nije ni u statusu pridružene članice!?

7 Pogledati objave portala „E-novine“, „Autonomije“ u izdanju Nezavisnog udruženja novinara Vojvodine (NDV), koje je, nezadovoljan odlukama komisija za projekte, u više navrata pokretao upravne sporove, portala „Vojs“ (VOICE) glavnog i odgovornog urednika Dinka Gruhonjića, „Peščanika“  i njima sličnim izdanjima.

*  Rečeno na javnoj raspravi o Zakonu o informisanju i medijima u Beogradu, 13. septembra 2023– u Velikoj  sali Privredne komore Srbije