Biseri vojvođanskog novinarstva(3)-NEOBJAVLJENE FOTOGRAFIJE
Burna noć u Prištini uoči eskalacije nemira koji su doveli do krvavih ratnih sukoba
Od druge polovine 1998. godine, pa do proleća naredne godine, Televizija Novi Sad me je angažovala kao gosta u popularnoj emisiji „Nedeljno popodne“, koja je emitovana naizmenično iz studija u Beogradu, Novom Sadu i Prištini. Kroz razgovore s mladim voditeljem emisije Blažom Popovićem, koji je sve više sticao simpatije gledalaca, upoznavao sam televizijski auditorijum sa zanimljivostima iz oblasti fotografskog stvaralaštva.
Početkom decembra trebalo je da se „Nedeljno popodne“ emituje iz Prištine. Pojedini prijatelji savetovali su me da ne putujem na Kosovo i Metohiju, jer je politička klima nagoveštavala skore krvave okršaje. Drugi su mi govorili da prvima ne verujem i da do rata sigurno neće doći: „Tamo je elita naše armije koja neće dozvoliti nikakva iznenađenja, situacija je pod sigurnom kontrolom !“
„Ko ne doš′o u boj na Kosovo…“
U subotu, 5. decembra 1998. godine, ekipa Televizije Novi Sad krenula se sa dva kombija put Kosmeta. Prvo iznenađenje priredili su članovi orkestra „Garavi sokak“ Baneta Krstića, koji su u poslednji čas odustali od putovanja. Nije došla ni Tanja, članica „Sentimental benda“ Milorada Bate Nonina, pa je tako okrnjena ekipa krenula na jug. Na njenom čelu bio je Zoran Slavić, tadašnji urednik kulturno-umetničkog programa u Radio-televiziji Novi Sad. Sekretarica tog programa Ljilja Primorac pedantno je evidentirala sve putnike. Društvo je usput zabavljao Bogomir Bogica Mijatović, pričajući dogodovštine sa muzičkih festivala, a od mlade i lepe operske pevačice Violete Srećković čuli smo najznačajnije kuloarske priče iz Srpskog narodnog pozorišta. Činilo se da niko i ne haje za ono što nas čeka u Prištini. Tek kad smo predahnuli u nekoj mehani na jugu Srbije i drmnuli po neku prepečenicu, umesto uobičajenog „nazdravlje“, neko je promrmljao onu narodnu: „Ko ne doš′o u boj na Kosovo…“. Mahinalno sam potegao foto-aparat i snimio društvo sa usiljenim osmehom. Pomislio sam da nam je to bilo poslednje slikanje, ali sam prećutao tu pomisao koja me je pratila sve do povratka u Novi Sad.
„Tajna večera“ u Domu JNA
Policijski punkt na ulazu u oblast Kosmeta nagovestio je da smo stigli u „trusno“ područje. To je potvrdio i veliki broj belih oklopnih vozila sa oznakom „UN“, koja smo zatekli pred prištinskim hotelom „Grand“ gde nam je obezbeđen dvodnevni smeštaj.
U foteljama razbacanim po holovima hotela dremkali su ili ćaskali pripadnici belosvetskih „mirovnih posmatrača“. Više su mi ličili na mesare, kafedžije, sitne trgovce, piljare, nego na ugledne predstavnike diplomatske misije na čijem je čelu bio „čuveni“ Vilijem Voker, koji je, inače, prvi zbrisao s Kosova kad je osetio da će biti gusto. Preporučeno nam je da, iz predostrožnosti, hranu koristimo u Domu JNA koji je bio jedino utočište za nealbance. Sedeli smo svi za jednim stolom, a konobar nam je ponudio gotova jela i ono što može da nam podgreje iz frižidera. Svi smo ćutali i jedva čekali da se „tajna večera“ završi.
U pratnji milicije stigli smo do Televizije Priština. Dočekao nas je vršilac dužnosti direktora i, umesto dobrodošlice, odmah nam je skrenuo pažnju na krajnje napetu atmosferu. Unapred se ograđivao od eventualnih tehničkih smetnji jer su svi Albanci napustili posao. Nije mogao ni kafom da nas ponudi jer nisu imali ni rešo! Kolege zaposlene u prištinskom studiju raspitivale su se za mogućnost da sa nama pođu u potragu za drugim poslom.
Dok smo sa zebnjom čekali početak „Nedeljnog popodneva“, šetao sam dugačkim hodnikom i na njegovom kraju provirio kroz prozor. Ugledao sam džamiju, a ispred nje, kao u Hičkokovim filmovima, grane drveća načičkane crnim gavranima, koji su u horu jezivo graktali. Instinktivno sam podigao foto-aparat i načinio nekoliko snimaka. Još dok sam škljocao aparatom, prisetio sam se crnih gavrana iz narodne poezije koji su opevani posle krvavog Kosovskog boja.
Prilikom povratka u Novi Sad, u jednom kanjonu je sigurnosna ograda sprečila tešku nesreću, pošto nam je vozilo kliznulo s puta.
Kad sam uradio snimljene fotografije, jata crnih gavrana oko džamije, svi su bili oduševljeni, ali nijedne novine nisu se usudile da ih objave. Samo dva dana nakon našeg odlaska iz Prištine, odleteo je u vazduh kafić u kojem je naša ekipa uz piće rasterivala strah uoči poslednjeg zajedničkog emitovanja „Nedeljnog popodneva“.
Buknuo je rat.