BISERI VOJVOĐANSKOG NOVINARSTVA(2)-SUZA NA PLAKATU
Povodom aktuelne polemike o predlogu za rušenje novosadskog SPENS-a: kako je, osmehom i suzama, jedan mališan uticao da Novosađani donesu odluku o izgradnji sportskih objekata, među kojima je i velelepni „Spens“, domaćin Svetskog prvenstva u stonom tenisu
Krajem šesdesetih i početkom sedamdesetih godina prošlog stoleća, ceo Novi Sad bio je izlepljen plakatama na kojima je štampana fotografija uplakanog dečaka. Uz sliku je bio i kratak tekst: „Tata, gde da se igram?!“ Bilo je to u okviru akcija za uvođenje gradskog samodoprinosa stanovnika namenjenog izgradnji sportskih i dečjih igrališta. Realizacija propagandnog dela te akcije bila je poverena nekadašnjim „Dnevnikovim“ novinarima Slobodanu Budakovu i Borivoju Mirosavljeviću, kao i akademskom slikaru, profesoru Miodragu Miši Nedeljkoviću, koji je likovno osmislio seriju zanimljivih plakata i letaka, kojima je grad bukvalno preplavljen. Bila je to prva osmišljena političko-marketinška akcija sprovedena u Novom Sadu.
Nije proučeno koliko su sentimentalni Novosađani, kod odlučivanja o gradskom samodoprinosu, bili pod uticajem suza dečaka sa plakata, ali je većina dala svoj glas za najavljenu izgradnju sportskih objekata, među kojima je i nekadašnji velelepni Spens, domaćin Svetskog stonoteniskog prvenstva u Novom Sadu.
Odlikaš kao glumac
Kad je samodoprinos izglasan, Novi Sad je izlepljen novom serijom plakata, ali ovog puta se na njima zadovoljno osmehivao onaj isti dečak koji je na prethodnim plakatama bio u suzama. I ovog puta je na plakatu bio kratak tekst: „Dogovoreno je, udruženim dinarom!“ Oko mališanovog nasmejanog lica ispisano je šta će se sve graditi: dečji vrtići, dečja igrališta, plivački bazen, klizališta, dom omladine, sportska igrališta, đačke kuhinje. Stariji Novosađani sećaju se da je bilo obećanja da će u Spensu zaživeti Muzej sporta Vojvodine i Prvi muzej fotografije naše zemlje (za šta se naročito zalagao profesor dr Milan Vranić, naš legendarni istoričar i nezaboravni vrhunski sportski radnik). Eksponati tih virtuelnih muzeja danas čame u depoima Muzeja Vojvodine i Biblioteci Matice srpske, deleko od očiju posetilaca.
Autor ovog teksta je svojevremeno u dvorištu zgrade u kojoj stanuje, u novosadskoj Ulici Petra Drapšina 5, snimio fotografije objavljene na referendumskim plakatima. Glavni akter na fotografijama bio je njegov komšija Dragan Gojković, učenik Osnovne škole „Branko Radičević“, sin poznatih advokata Savke i Mite Gojkovića, rođeni brat Maje Gojković, poznate ličnosti na našoj političkoj sceni. Dragan je tada išao u šesti razred, bio je odlikaš i dobitnik Zmajeve nagrade za dečja književna ostvarenja. Rado je pristao da pozira foto-reporteru, ali je malo teže bilo kada je trebalo snimiti suze. To je snimatelj rešio tako što je dečaku, uz pomoć pipete, kanuo ispod oka nekoliko kapi glicerina! Lažne suze su, očigledno, dobro odigrale svoju ulogu.
Stalno u prvom planu
Kad je dobio izuzetno visoko priznanje od žirija, u kojem su bili naši eminentni književnici Mira Alečković, Branko Ćopić, Arsen Diklić, Aleksandar Vučo i drugi, očekivalo se da će mlađani Dragan Gojković postati naš vrhunski književnik. Njegovi radovi su objavljivani ne samo u školskom listu „Brankovo kolo“, nego i u časopisu „Zmaj“. Međutim, kad je porastao, on se sve više interesovao za muziku i još dok je bio srednjoškolac, a kasnije i student prava, uspešno je vodio najslušanije muzičke emisije na talasima Radio Novog Sada.
Po završetku studija, Dragan Gojković se priključio porodičnoj advokatskoj kancelariji. Jedno vreme je obavljao dužnost direktora Fudbalskog kluba „Vojvodina“, koju je još kao dečak zavoleo i radovao se njenim uspesima. U vreme „jogurt“ revolucije, predsednik FK “Vojvodine“ Petar Palkovljević bio je na funkciji sekretara za unutrašnje poslove SAP Vojvodine. Da bi ga uklonili sa tog položaja, protivnici su ga strpali u zatvor zbog „pronevere“ u FK „Vojvodini“. Čuvali su ga oni kojima je do tada bio najviši pretpostavljeni rukovodilac! Dragan Gojković je prihvatio delikatnu ulogu branioca optuženog, uspeo da ga izvuče iz zatvora i oslobodi svih optužbi. Bio je to samo jedan od mnogobrojnih uspešno završenih pravničkih poslova nesuđenog književnika, dečaka čijim su suzama zaliveni temelji sportskih objekata u Novom Sadu. Ali, na prvom mestu – nekad velelepnog Spensa, iz kojeg su slava i ponos Novog Sada, pune četiri decenije, pronošeni širom sveta. Sada je Spens na crnoj listi, predviđen za rušenje, pa će i bez referenduma, kakav je imao uoči rođendana, doživeti egzekuciju i neće mu pomoći ni nekadašnje lažne, niti sada najiskrenije suze Novosađana.
Da li će kreatori nove vizije Spensa imati u vidu i neispunjena obećanja od pre četiri decenije, kada još nisu ni bili rođeni!? Podsećamo ih: Novi Sad će uskoro biti Evropska prestonica kulture, pa bi bilo lepo da se za tu priliku podiči i sa dve nove atraktivne institucije u kulturi: Muzejom sporta Vojvodine i Prvim muzejom fotografije u Srbiji.