Сиднеј – космополитска метропола јужне хемисфере
Сиднеј, површински највећи град јужне хемисфере, иако се налази далеко од других светских метропола у Европи, Азији и Северној Америци, потпуно је раван са њима – по уређености и животном стандарду, али и по јединственој и отвореној култури. Од посете том граду застаје дах, али не само због високих пословних облакодера, који као да ничу на сваком ћошку, већ и због космополитског духа, којим та светска метропола одише од првог момената када се крочи у њену луку.
Као фотограф на луксузном броду за крстарење Корална Принцеза пристао сам у тај град средином јула ове године, када је у Аустралији календарски зима. Али у односу на зиму у Србији, то је веома блага зима, те се преко дана комотно може шетати у мајци са кратким рукавима. Јединствену климу Сиднеј дугује свом географском положају. Наиме, савезна аустралијска држава Нови Јужни Велс, у којој се тај град налази, има влажну суптропску климу, што заједно са близином Тихог океана чини да Сиднеј има мале годишње разлике у температури са много топлих дана у години.
Прва фасцинантна ствар са којим се неко ко доплови у Сиднеј среће свакако јесте сиднејска лука. У шетњи кроз луку тешко је рећи ко је ту туриста, а ко локални становник. Како због мултикултуралности – јер у Сиднеју живи много људи азијског порекла, тако и због опуштене атмосфере која ту влада. Један од најупечатљивијих показатеља те атмосфере за мене је била чињеница да егзотиче птице шетају плочником заједно са људима – при чему ни људи не обраћају пажњу на њих, а ни оне на људе. То најбоље приказује фотографија испод, на којој човек седи и гледа у свој мобилни телефон, док се једна од тих егзотичних птица комотно шета око њега.
Ипак већина људи у луци иде ка једној од две највеће знаменитости града – Сиднејској опери и Сиднејском лучком мосту (фотографије испод). Мост сам само фотографисао из даљине, јер је цена улазнице за степенице којима се пење на њега чак триста аустралијских долара, али зато посета Сиднејкој опери јесте нешто посебно. Иако је зграда затворена преко дана, пењање уз њене степенице и сусретање са осталим посетиоцима здања скоро да подсећа на пењање на акропољ неког античког града. У ваздуху се осети дух универзалне културне повезаности. Дух каквом врата у овај свет могу да отворе такве јединствене монументалне грађевине. Саграђена у експресионистичком стилу по пројекту данског архитекте Јерна Уцона, Сиднејска опера је вероватно најупечатљивија грађевина не само у Сиднеју, већ и у целој Аустралији. А можда и на целој јужној хемисфери. Међутим да би се осетили град и његов живот, потребно је отићи даље од луке.
Џорџ стрит (енглески: “George streat”, слика изнад) један је од највећих булевара у централном пословном дистрикту, којим се од луке стиже до самог центра Сиднеја. Изнад старих зграда од црвене цигле ничу облакодери стаклених фасада. Улице су пуне људи, продавница, ресторана и тржних центара. Саобраћај је растерећен тиме што кроз већи део улице саобраћају само трамваји, те без обзира на величину и динамичност тог булевара уопште није тешко прећи са једне стране улице на другу. Управо овде долази до изражаја зашто је Сиднеј најбољи град Аустралије, по речима многих људи са којима сам причао на улици. Због добре инфраструктуре и бројих пословних могућности. Становници често хвале и добре градске службе. Ипак само је један од њих хтео је да ми се представи именом и презименом и дозволи ми да га фотографишем.
-Ово је космополитски град у којем је све близу. Има пуно прилика за посао. Живим у Сиднеју од рођења, био сам и у другим аустралијским градовима, али овај град је свакако бољи од њих – каже младић Купер Хол, са којим сам причао у једном тржном центру у главном пословном дистрикту.
Ваља истаћи и то, да је Сиднеј највећи финансијски центар Аустралије, а главне привредне гране су пословне услуге, производња, туризам, медији и здравство. Такође, то је град који је веома отворен за имигранте. Према Википедији, на попису 2006. године град је имао око три и по милиона људи, а данас их има више од пет. Такође је значајно нарастао у првој половини двадесетог века, пре свега захваљујући индустријализацији. Ипак упркос многим приликама за посао и доброј организацији, није реткост срести по неког бескућника на сиднејским улицама.
Град је основан 1788. године, док је Аустралија још била британска колонија. Назван је по британском министру унутрашњих послова Томасу Таузенду, лорду од Сиднеја. Пре индустријализације порасту града допринео је проналазак злата у близини. Пре доласка Европљана простор на којем се Сиднеј налази насељавали су Абориџини, староседеоци аустралијског континента. Европљани су уништили стара насеља Абориџина, који су званично настрадали због болести на које нису били имуни.
Приче о колонизацији сигурно нису светле, као ни у другим деловима света, јер често подразумевају уништавање других култура. Ипак не треба се окренути ни злонамерним стереотипима, попут оног да су Аустралију населили британски робијаши. Иако у почетку тај континент јесте насељаван осуђеницима, треба истаћи да су многи од њих били политички затвореници – борци за слободу и права малог човека. А данас је Аустралија имигрантска држава у коју се досељавају људи из многих делова света у потрази за бољим и уређенијим животом.
Ако се историја негде може читати непосредније него у књигама, онда је то садашња стварност. За стварање једног отвореног, просперитетног и космополитског града, свакако да је потребна одређена доза људске врлине, као везивно ткиво за све остале сегменте – попут привреде и организације. Можда је најбољи показатељ таквих тежњи чињеница, да је град најпознатији по монументалном оперском здању посвећеном уметности и култури, а не по некој од многих стаклених пословних зграда.
Фотографије и текст: Милош Павков