Људи с три ока(26) : Јосип Бурнаћ-ТАЈНА МРАЧНЕ КОМОРЕ

Румски фотограф Јосип Бурнаћ је био међу првим нашим професионалцима који су савладали вештину израде колор фотографија и дијапозитива и омогућили великом броју љубитеља фотографије да користе најновија достигнућа фотографске технологије.

 Када су се на тржишту појавили први Кодакови фотоапарати са смотаним филмовима фабрика их је рекламирала слоганом: ВАШЕ ЈЕ САМО ДА ПРИТИСНИТЕ ДУГМЕ, ОСТАЛО ЈЕ НАША БРИГА!

Купци су поштом слали филмове у фабрику или у њене специјализоване сервисе, где су развијени, затим слике ископиране и поузећем враћене сниматељу. Акција је била прави бум на тржишту, а пошта је затрпана пакетићима с филмовима. Иста се слика поновила и када су се на тржишту појавили први колор негатив и дијапозитив филмови. Произвођачи Кодак, Агфа, Перуц, Геваерт, а потом Орво, Форте, Фотокемика и други, дуго су чували тајну обраде својих филмова па су их од купаца примали потом за обраду у специјализованим мрачним коморама.

Радозналост

– Имао сам већ богато искуство професионалног фотографа, шездесетих година прошлог века, када су поште биле опседнуте љубитељима фотографије који су били принуђени да снимљене колор филмове шаљу на обраду у иностране фото лабораторије и поред великог броја фотографа у земљи. Било ми је криво јер ми је посао испред носа измицао! Одлучио сам да откријем технолошку тајну па сам прочитао много стручне литературе, консултовао се с колегама, хемичарима, апотекарима, лаборантима,…Кад сам похватао све конце, ангажовао сам трговачке путнике да ми из иностранства донесу одређене кемикалије, експериментисао сам и успео да направим прве колор фотографије. Без велике помпе сам у Новом Саду, у улици Саве Вуковића, отворио први сервис за обраду колор фотографских материјала: негатива, позитива и слајдова, – рекао нам је румски фотограф Јосип Бурнаћ, који је већ при крају своје фотографске каријере, међу првим професионалцима у некадашњој Југославији, савладао тајне израде колор фотографија. Тако је прекинуо ланац слања филмова на обраду у иностранство. Највише су се обрадовали многобројни љубитељи фотографија који нису више морали недељама да чекају да им поштари донесу филмове или слике, а избегли су и непријатности које су имали са царином и органима државне безбедности који су проверавали пошиљке.

– За кратко време сам стекао толико муштерија да сам потпуно напустио рад у атељеу и заједно са ћерком посветио се пословима сервиса. Радили смо све искључиво ручно, без машина, па сам морао због здравља да одвојим што више времена за рекреацију на Дунаву. Хемикалије су  испаравале у лабораторији, ја сам их удисао, али сам после ручка сваког дана одлазио на пецање да се надишем чистог ваздуха. Израђивао сам колор фотографије за потребе сајмова, декорацију пословних просторија, штандова, штампање књига, плаката, проспеката,…Велике муштерије су ми биле чак и агенције као што је Тањуг, редакције свих већих листова, па и телевизије, али су најбројнији били туристи, који су тада путовали по свету и доносили на развијање гомиле филмова- с поносом истиче стари фотограф из Руме.

 

Хроничар

  Још далеке 1942. године, када је радио у свом румском атељеу „Спорт“ Јосип Бурнаћ је први пут дошао у посед колор дијапозитиву који је већ освајао љубитеље фотографије широм света. Била је то велика атракција да се лепе колор фотографије гледају пројектоване на платну у полузамраченој просторији. Био је то професионални изазов којем фотографски мајстор није могао да одоли, па је настојао да што пре уђе у тајне обраде таквог фотографског материјала. Међутим, још дуго је морао да негује црно-белу фотографију.

Снимао је највише свадбе, студијске портрете за личне карте (за које је морао да има и специјалну дозволу од полиције), ђаке, матуранте, али је својом камером снимао и спортске приредбе, нарочито соколске, фудбалске, боксерске, позоришне представе, маскенбале, рођендане па чак и сахране.

Када је у октобру 1944.године у Руму стигла савезничка руска војска снимање је било забрањено, али Бурнаћ није могао да одоли пред великим изазовом: кришом је снимио каћуше које су натерале немачке фашисте да безглаво беже са фронта. Тако су настали драгоцени снимци који сведоче о првим данима ослобођења Руме при крају Другог светског рата. Они се сада налазе у Завичајном музеју Руме и незаобилазне су илустрације у ратним хроникама тога краја и чувеног Сремског фронта.

 

 

ПОРОДИЧНИ БИЗНИС   Стјепан Бурнаћ је рођен 9. фебруара 1922. године у Сомбору. У родном граду је завршио основну школу а потом је похађао Грађанску школу у Новом Саду. Отац му је био жељезничар па је често премештан по потреби службе. Тако су Бурнаћи 1933. године доспели у Руму, а Стјепан је изучио фотографски занат. Одмах је кренуо у „френт“ и радио свој занат у Осијеку, Мостару, Ужицу,…Као и сви професионални фотографи, између два светска рата, имао је класичну фотографску опрему: велику студијску камеру, која је снимала на стаклене плоче великог формата, са ташким дрвеним стативом, и апарат са смотаним филмом који се користио „за репортаже“, снимање на терену, ван атељеа. Излагао је своје фотографије само на  занатским изложбама професионалних фотографа. Када је затворио атеље у Руми и отворио сервис за израду колор фотографија у Новом Саду, све до одласка у пензију, радио је са ћерком која је била ангажована углавном на пословима пријема и експедицији фотографија и филмова.

 

пише: Боривој Миросављевић