Ljudi s tri oka(26) : Josip Burnać-TAJNA MRAČNE KOMORE
Rumski fotograf Josip Burnać je bio među prvim našim profesionalcima koji su savladali veštinu izrade kolor fotografija i dijapozitiva i omogućili velikom broju ljubitelja fotografije da koriste najnovija dostignuća fotografske tehnologije.
Kada su se na tržištu pojavili prvi Kodakovi fotoaparati sa smotanim filmovima fabrika ih je reklamirala sloganom: VAŠE JE SAMO DA PRITISNITE DUGME, OSTALO JE NAŠA BRIGA!
Kupci su poštom slali filmove u fabriku ili u njene specijalizovane servise, gde su razvijeni, zatim slike iskopirane i pouzećem vraćene snimatelju. Akcija je bila pravi bum na tržištu, a pošta je zatrpana paketićima s filmovima. Ista se slika ponovila i kada su se na tržištu pojavili prvi kolor negativ i dijapozitiv filmovi. Proizvođači Kodak, Agfa, Peruc, Gevaert, a potom Orvo, Forte, Fotokemika i drugi, dugo su čuvali tajnu obrade svojih filmova pa su ih od kupaca primali potom za obradu u specijalizovanim mračnim komorama.
Radoznalost
– Imao sam već bogato iskustvo profesionalnog fotografa, šezdesetih godina prošlog veka, kada su pošte bile opsednute ljubiteljima fotografije koji su bili prinuđeni da snimljene kolor filmove šalju na obradu u inostrane foto laboratorije i pored velikog broja fotografa u zemlji. Bilo mi je krivo jer mi je posao ispred nosa izmicao! Odlučio sam da otkrijem tehnološku tajnu pa sam pročitao mnogo stručne literature, konsultovao se s kolegama, hemičarima, apotekarima, laborantima,…Kad sam pohvatao sve konce, angažovao sam trgovačke putnike da mi iz inostranstva donesu određene kemikalije, eksperimentisao sam i uspeo da napravim prve kolor fotografije. Bez velike pompe sam u Novom Sadu, u ulici Save Vukovića, otvorio prvi servis za obradu kolor fotografskih materijala: negativa, pozitiva i slajdova, – rekao nam je rumski fotograf Josip Burnać, koji je već pri kraju svoje fotografske karijere, među prvim profesionalcima u nekadašnjoj Jugoslaviji, savladao tajne izrade kolor fotografija. Tako je prekinuo lanac slanja filmova na obradu u inostranstvo. Najviše su se obradovali mnogobrojni ljubitelji fotografija koji nisu više morali nedeljama da čekaju da im poštari donesu filmove ili slike, a izbegli su i neprijatnosti koje su imali sa carinom i organima državne bezbednosti koji su proveravali pošiljke.
– Za kratko vreme sam stekao toliko mušterija da sam potpuno napustio rad u ateljeu i zajedno sa ćerkom posvetio se poslovima servisa. Radili smo sve isključivo ručno, bez mašina, pa sam morao zbog zdravlja da odvojim što više vremena za rekreaciju na Dunavu. Hemikalije su isparavale u laboratoriji, ja sam ih udisao, ali sam posle ručka svakog dana odlazio na pecanje da se nadišem čistog vazduha. Izrađivao sam kolor fotografije za potrebe sajmova, dekoraciju poslovnih prostorija, štandova, štampanje knjiga, plakata, prospekata,…Velike mušterije su mi bile čak i agencije kao što je Tanjug, redakcije svih većih listova, pa i televizije, ali su najbrojniji bili turisti, koji su tada putovali po svetu i donosili na razvijanje gomile filmova- s ponosom ističe stari fotograf iz Rume.
Hroničar
Još daleke 1942. godine, kada je radio u svom rumskom ateljeu „Sport“ Josip Burnać je prvi put došao u posed kolor dijapozitivu koji je već osvajao ljubitelje fotografije širom sveta. Bila je to velika atrakcija da se lepe kolor fotografije gledaju projektovane na platnu u poluzamračenoj prostoriji. Bio je to profesionalni izazov kojem fotografski majstor nije mogao da odoli, pa je nastojao da što pre uđe u tajne obrade takvog fotografskog materijala. Međutim, još dugo je morao da neguje crno-belu fotografiju.
Snimao je najviše svadbe, studijske portrete za lične karte (za koje je morao da ima i specijalnu dozvolu od policije), đake, maturante, ali je svojom kamerom snimao i sportske priredbe, naročito sokolske, fudbalske, bokserske, pozorišne predstave, maskenbale, rođendane pa čak i sahrane.
Kada je u oktobru 1944.godine u Rumu stigla saveznička ruska vojska snimanje je bilo zabranjeno, ali Burnać nije mogao da odoli pred velikim izazovom: krišom je snimio kaćuše koje su naterale nemačke fašiste da bezglavo beže sa fronta. Tako su nastali dragoceni snimci koji svedoče o prvim danima oslobođenja Rume pri kraju Drugog svetskog rata. Oni se sada nalaze u Zavičajnom muzeju Rume i nezaobilazne su ilustracije u ratnim hronikama toga kraja i čuvenog Sremskog fronta.
PORODIČNI BIZNIS Stjepan Burnać je rođen 9. februara 1922. godine u Somboru. U rodnom gradu je završio osnovnu školu a potom je pohađao Građansku školu u Novom Sadu. Otac mu je bio željezničar pa je često premeštan po potrebi službe. Tako su Burnaći 1933. godine dospeli u Rumu, a Stjepan je izučio fotografski zanat. Odmah je krenuo u „frent“ i radio svoj zanat u Osijeku, Mostaru, Užicu,…Kao i svi profesionalni fotografi, između dva svetska rata, imao je klasičnu fotografsku opremu: veliku studijsku kameru, koja je snimala na staklene ploče velikog formata, sa taškim drvenim stativom, i aparat sa smotanim filmom koji se koristio „za reportaže“, snimanje na terenu, van ateljea. Izlagao je svoje fotografije samo na zanatskim izložbama profesionalnih fotografa. Kada je zatvorio atelje u Rumi i otvorio servis za izradu kolor fotografija u Novom Sadu, sve do odlaska u penziju, radio je sa ćerkom koja je bila angažovana uglavnom na poslovima prijema i ekspediciji fotografija i filmova.
|