Корона вирус у Италији- искуство наше држављанке

Од почетка пандемије вируса КОВИД-19 до данас, у Србију се вратило око 400 хиљада грађана. Одређен им је обавезан карантин од 14 дана, који је потом продужен на још толико. Међутим, многи наши држављани на привременом раду у иностранству одлучили су да остану у земљама у којима су били. Једна од њих је и Уна Бијељац, наша сународница која од 2012.године живи и ради у италијанском граду Кавалезе. У разговору са Јеленом Допуђ, уредницом портала „Војвођански новинар“, Уна описује како се развијала ситуација у Италији, од почетка пандемије до данас.

 Са 12.428 умрлих и 105.792. особе заражене корона вирусом, Италија у овом тренутку има више потврђених случајева заразе корона вирусом од било које друге земље у свету. Каква је била атмосфера у самом почетку епидемије, крајем фебруара?

Док нисмо дошли до садашње ситуације, много тога смо тога прошли. У суштини, Италија није знала чему иде у сусрет. Ја сам од почетка слушала информације на радију о томе како има много заражених у Ломбардији, покрајини која је и сада жариште вируса, али да то у суштини није ништа страшно. Извештавали су о томе да је вирус као нека већа прехлада, да умиру само старије особе, а оне умиру и од обичног грипа, па смо се ми и понашали у складу са тим информацијама, то јест нико није предузимао апсолутно никакве мере предострожности.  Затим је вирус почео да односи превише жртава да би се и даље посматрао као обичан грип и почеле су да се затварају школе, као прве мере заштите од ширења заразе. У Трентину, а то је област у којој ја живим, школе су се затвориле 26. фебруара и биле су затворене три дана. У понедељак, 2. марта, школе у Трентину су редовно наставиле са радом да би се у четвртак  поново затвориле, и то дефинитивно, због наглог ширења вируса по целој Италији. То само показује колико је у почетку ситуација била олако схваћена.

 Када су почеле да се спроводе строже мере које се тичу ограничавања кретања?

Убрзо након затварања школа, почели су да затварају и ресторане, барове, а на телевизији и радију стално се апеловало о мерама предострожности (прање руку, дистанца, дезинфиковање простора и слично), да би од 21.марта дошло до потпуног затварања свега у држави што није везано за најосновније потребе грађана. Ми смо затворени у кућама већ три седмице, са забраном кретања за све осим за оне са радном дозволом или, наравно, ако се иде до супермаркета, или апотеке.

Оно што је у Србији изазвало негодовање јесте мера у време ванредног стања која се односи на шетњу љубимаца. У почетку је било дозвољено извођење паса у вечерњим часовима, од 20 до 21 сат, али је и то укинуто, ради спречавања ширења заразе. Како је то решено у Италији?

За разлику од наше земље, овде је шетање паса дозвољено 24 часа. Предвиђене су новчане и затворске казне ако без потребе изађеш из куће или изађеш из места у ком живиш, а та забрана важи по цео дан. Имаш посебан образац идентификације који треба да понесеш са собом, тзв.аутосертификат, који попуњаваш  са полицијом ако те негде зауставе. Њиме се оправдава излазак из куће. Кад је реч о шетању паса, полиција углавном не зауставља, али је важно да будеш у близини куће, тј.стана, да држиш одстојање на улици и не срећеш се са другим власницима паса. Такође, нису дозвољена дужа задржавања напољу.

Наравно, не поштују сви ова правила, али после дугог пута који смо прошли док нисмо схватили колико је озбиљна ова ситуација, морам да кажем да се људи коначно понашају одговорно и остају у својим кућама. Част изузецима, који су, на сву срећу, у мањини.

 Каква је тренутно ситуација и какве су прогнозе стручњака о трајању епидемије?

Иако и даље говоримо о великом броју заражених и умрлих од корона вируса, коначно се смањује број новооболелих у свим покрајинама Италије. То је искључиво због тога што су људи затворени у својим кућама, што је и једини начин да се спречи ширење заразе. Наравно, не може овако нешто да се реши од данас до сутра, па овде предвиђају још најмање три седмице оваквих безбедносних мера.

 Има ли олакшица за грађане у изолацији, постоје ли неке мере за помоћ грађанима и привреди?

Држава припрема разне врсте помоћи и економских мера. Ево, на пример, ја радим у фирми која се затворила 23. марта. Послодавац може да донесе одлуку о томе да радник у време ванредног стања искористи годишњи одмор и одређује колико он може да траје. Чак и ако радник користи годишњи у време док фирма не ради, одмор му је плаћен. и то 80 одсто од редовне месечне плате. Биће нам смањени рачуни за струју, воду, гас и остале трошкове, а плаћања дажбина су одложена. Понуђена је помоћ за сезонске раднике, а однесене су и посебне олакшице за послодавце, али нисам испратила које су то тачно мере.

 У Србији је на снази забрана кретања за старије од 65 година, која важи за читав период трајања ванредног стања. Како је у Италији?

Пензионери такође морају да остану у својим кућама, изоловани што је више могуће. Оно што је најважније, држава је за све који су стари, немоћни и сами обезбедила доставу свих кућних потрепштина и тиме им олакшала боравак у кући.

Како свакодневно функционишу остали грађани, они којима је излазак из кућа дозвољен у одређеним ситуацијама?

Правило је да само један члан породице иде у куповину и то што мање, значи, једном или два пута недељно, иако је то немогуће контролисати. У продавницу се иде са маском и рукавицама, а на улазу постоје особе које контролишу колико купаца има унутра да би се могла држати дистанца од један метар. На пример, ја сам данас чекала 15 минута да уђем у једну малу продавницу. Но, то није ништа, по већим градовима се чека много више. Дакле, грађани данас у већој мери поштују препоруке јер су схватили колико је то важно.

 Према вашим сазнањима из непосредног окружења, да ли су се странци,  међу којима су и наши држављани на привременом раду у Италији, вратили својим кућама, или су одлучили да остану ту?

У туристичким местима у мојој околини, где странци раде углавном по хотелима и ресторанима, ситуација је таква да се већина њих вратила. Све их је по повратку у матичну земљу дочекао карантин од 14 дана, колико су готово све државе у свету прописале као меру. Појединци су остали да остану у хотелима у којима су радили сезону, само ако су имали среће да их задрже док они сами не одлуче да се врате у своју земљу или, што је чешће, док њихова земља не одлучи да одобри и организује повратак својих држављана кућама. Има и оних који су остали у Италији зато што се плаше приступа који њихове земље имају у погледу спровођења карантина. Моја мајка, која је такође овде, није се вратила у Србију управо из страха од лошег третмана у нашим карантинима, за које чујемо да немају одговарајуће хигијенске услове. Као пример да може бити потпуно другачије, навешћу искуство колегиница моје маме. Оне су Румунке и вратиле су се у своју земљу. Послате су у хотеле у планинама да одраде обавезни карантин од 14 дана. Имају све услове, по три оброка дневно, пешкире, сапуне, као и медицинску помоћ, а смештене су по двокреветним собама.

Разговор водила: Јелена Допуђ ( “Војвођански новинар”)