Korona virus u Italiji- iskustvo naše državljanke

Od početka pandemije virusa KOVID-19 do danas, u Srbiju se vratilo oko 400 hiljada građana. Određen im je obavezan karantin od 14 dana, koji je potom produžen na još toliko. Međutim, mnogi naši državljani na privremenom radu u inostranstvu odlučili su da ostanu u zemljama u kojima su bili. Jedna od njih je i Una Bijeljac, naša sunarodnica koja od 2012.godine živi i radi u italijanskom gradu Kavaleze. U razgovoru sa Jelenom Dopuđ, urednicom portala „Vojvođanski novinar“, Una opisuje kako se razvijala situacija u Italiji, od početka pandemije do danas.

 Sa 12.428 umrlih i 105.792. osobe zaražene korona virusom, Italija u ovom trenutku ima više potvrđenih slučajeva zaraze korona virusom od bilo koje druge zemlje u svetu. Kakva je bila atmosfera u samom početku epidemije, krajem februara?

Dok nismo došli do sadašnje situacije, mnogo toga smo toga prošli. U suštini, Italija nije znala čemu ide u susret. Ja sam od početka slušala informacije na radiju o tome kako ima mnogo zaraženih u Lombardiji, pokrajini koja je i sada žarište virusa, ali da to u suštini nije ništa strašno. Izveštavali su o tome da je virus kao neka veća prehlada, da umiru samo starije osobe, a one umiru i od običnog gripa, pa smo se mi i ponašali u skladu sa tim informacijama, to jest niko nije preduzimao apsolutno nikakve mere predostrožnosti.  Zatim je virus počeo da odnosi previše žrtava da bi se i dalje posmatrao kao običan grip i počele su da se zatvaraju škole, kao prve mere zaštite od širenja zaraze. U Trentinu, a to je oblast u kojoj ja živim, škole su se zatvorile 26. februara i bile su zatvorene tri dana. U ponedeljak, 2. marta, škole u Trentinu su redovno nastavile sa radom da bi se u četvrtak  ponovo zatvorile, i to definitivno, zbog naglog širenja virusa po celoj Italiji. To samo pokazuje koliko je u početku situacija bila olako shvaćena.

 Kada su počele da se sprovode strože mere koje se tiču ograničavanja kretanja?

Ubrzo nakon zatvaranja škola, počeli su da zatvaraju i restorane, barove, a na televiziji i radiju stalno se apelovalo o merama predostrožnosti (pranje ruku, distanca, dezinfikovanje prostora i slično), da bi od 21.marta došlo do potpunog zatvaranja svega u državi što nije vezano za najosnovnije potrebe građana. Mi smo zatvoreni u kućama već tri sedmice, sa zabranom kretanja za sve osim za one sa radnom dozvolom ili, naravno, ako se ide do supermarketa, ili apoteke.

Ono što je u Srbiji izazvalo negodovanje jeste mera u vreme vanrednog stanja koja se odnosi na šetnju ljubimaca. U početku je bilo dozvoljeno izvođenje pasa u večernjim časovima, od 20 do 21 sat, ali je i to ukinuto, radi sprečavanja širenja zaraze. Kako je to rešeno u Italiji?

Za razliku od naše zemlje, ovde je šetanje pasa dozvoljeno 24 časa. Predviđene su novčane i zatvorske kazne ako bez potrebe izađeš iz kuće ili izađeš iz mesta u kom živiš, a ta zabrana važi po ceo dan. Imaš poseban obrazac identifikacije koji treba da poneseš sa sobom, tzv.autosertifikat, koji popunjavaš  sa policijom ako te negde zaustave. Njime se opravdava izlazak iz kuće. Kad je reč o šetanju pasa, policija uglavnom ne zaustavlja, ali je važno da budeš u blizini kuće, tj.stana, da držiš odstojanje na ulici i ne srećeš se sa drugim vlasnicima pasa. Takođe, nisu dozvoljena duža zadržavanja napolju.

Naravno, ne poštuju svi ova pravila, ali posle dugog puta koji smo prošli dok nismo shvatili koliko je ozbiljna ova situacija, moram da kažem da se ljudi konačno ponašaju odgovorno i ostaju u svojim kućama. Čast izuzecima, koji su, na svu sreću, u manjini.

 Kakva je trenutno situacija i kakve su prognoze stručnjaka o trajanju epidemije?

Iako i dalje govorimo o velikom broju zaraženih i umrlih od korona virusa, konačno se smanjuje broj novoobolelih u svim pokrajinama Italije. To je isključivo zbog toga što su ljudi zatvoreni u svojim kućama, što je i jedini način da se spreči širenje zaraze. Naravno, ne može ovako nešto da se reši od danas do sutra, pa ovde predviđaju još najmanje tri sedmice ovakvih bezbednosnih mera.

 Ima li olakšica za građane u izolaciji, postoje li neke mere za pomoć građanima i privredi?

Država priprema razne vrste pomoći i ekonomskih mera. Evo, na primer, ja radim u firmi koja se zatvorila 23. marta. Poslodavac može da donese odluku o tome da radnik u vreme vanrednog stanja iskoristi godišnji odmor i određuje koliko on može da traje. Čak i ako radnik koristi godišnji u vreme dok firma ne radi, odmor mu je plaćen. i to 80 odsto od redovne mesečne plate. Biće nam smanjeni računi za struju, vodu, gas i ostale troškove, a plaćanja dažbina su odložena. Ponuđena je pomoć za sezonske radnike, a odnesene su i posebne olakšice za poslodavce, ali nisam ispratila koje su to tačno mere.

 U Srbiji je na snazi zabrana kretanja za starije od 65 godina, koja važi za čitav period trajanja vanrednog stanja. Kako je u Italiji?

Penzioneri takođe moraju da ostanu u svojim kućama, izolovani što je više moguće. Ono što je najvažnije, država je za sve koji su stari, nemoćni i sami obezbedila dostavu svih kućnih potrepština i time im olakšala boravak u kući.

Kako svakodnevno funkcionišu ostali građani, oni kojima je izlazak iz kuća dozvoljen u određenim situacijama?

Pravilo je da samo jedan član porodice ide u kupovinu i to što manje, znači, jednom ili dva puta nedeljno, iako je to nemoguće kontrolisati. U prodavnicu se ide sa maskom i rukavicama, a na ulazu postoje osobe koje kontrolišu koliko kupaca ima unutra da bi se mogla držati distanca od jedan metar. Na primer, ja sam danas čekala 15 minuta da uđem u jednu malu prodavnicu. No, to nije ništa, po većim gradovima se čeka mnogo više. Dakle, građani danas u većoj meri poštuju preporuke jer su shvatili koliko je to važno.

 Prema vašim saznanjima iz neposrednog okruženja, da li su se stranci,  među kojima su i naši državljani na privremenom radu u Italiji, vratili svojim kućama, ili su odlučili da ostanu tu?

U turističkim mestima u mojoj okolini, gde stranci rade uglavnom po hotelima i restoranima, situacija je takva da se većina njih vratila. Sve ih je po povratku u matičnu zemlju dočekao karantin od 14 dana, koliko su gotovo sve države u svetu propisale kao meru. Pojedinci su ostali da ostanu u hotelima u kojima su radili sezonu, samo ako su imali sreće da ih zadrže dok oni sami ne odluče da se vrate u svoju zemlju ili, što je češće, dok njihova zemlja ne odluči da odobri i organizuje povratak svojih državljana kućama. Ima i onih koji su ostali u Italiji zato što se plaše pristupa koji njihove zemlje imaju u pogledu sprovođenja karantina. Moja majka, koja je takođe ovde, nije se vratila u Srbiju upravo iz straha od lošeg tretmana u našim karantinima, za koje čujemo da nemaju odgovarajuće higijenske uslove. Kao primer da može biti potpuno drugačije, navešću iskustvo koleginica moje mame. One su Rumunke i vratile su se u svoju zemlju. Poslate su u hotele u planinama da odrade obavezni karantin od 14 dana. Imaju sve uslove, po tri obroka dnevno, peškire, sapune, kao i medicinsku pomoć, a smeštene su po dvokrevetnim sobama.

Razgovor vodila: Jelena Dopuđ ( “Vojvođanski novinar”)