ОД ТИТУЛЕ ДО ТИТУЛЕ

У амфитеатру Спортског и пословног центра „Војводина“, 10.маја, приређено је прво представљање најновијег филмског остварења Мирослава Виславског о ФК „Војводина“  у продукцији Друштва новинара Војводине

О вредностима филмоване историје ФК „Војводина“ и стогодишњем развојном путу од оснивања до распада Југословенске фудбалске лиге 1991. и најславнијим данима нашег најстаријег прволигаша -о чему је посведочило 76 најзаслужнијих актера – речи хвале су испред организатора пројекције изрекли Васа Пушибрк, председник Удружења ветерана и Петар Ђурђев, директор Архива Новог Сада.

Младен Булут, доскорашњи председник ДНВ, је у свом обраћању посебно указао на допринос аутора и значај његовог најновијег дела.

• Да га немамо – морали би га измислити!

Да, Мирослав Виславски се – опет – вратио тамо одакле је кренуо да још једном у својој колевци потражи људске и моралне темеље.

Вратио се тамо одакле никад није ни требало да иде.

Дуго је, као најтрофејнији спортски радник, одбијао да се назове (само) новинаром, а од њега сад немамо – бар кад је спорт у питању – даровијег и плодоноснијег ствараоца.

Ни човека који је – као ретко ко међу нама – имао стрмију политичку судбину:

• којег је политика покушала да нагрди рушећи и преобраћајући му уверења,
• којег су поједини моћници покушали да уназаде, понизе и погубе одвајајући га од оног што је одувек волео,
• до чега му је највише стало,
• онога где је припадао и за чега се нештедимице борио и залагао,
• чему је увек, на општу добробит, корисно доприносио,
• и њихове пришипетље, незахвалници који су му – пакостећи на све начине – омањивали заслуге.

На срећу свих нас нису успели никаквим опачинама, прогонима и забранама да га обесхрабре, нити ућуткају и одвоје од богомданог дара и усађеног позвања да чини вредна дела.

Онако како је непоколебљиво мислио тако је и говорио, писао и снимао, али никада се није служио другим – осим језиком истине.

Они други само су му доливали снагу да буде и остане човек на свом месту и од свог посла – а тешко да је неко поштеније текао и скупље плаћао свој статус – што му је сад донело спокој и сигурност да не пати што није неко други и не ради нешто друго – зло и наопако.

И кад се чинило да је његовој непролазној љубави пропаст неизбежна, да све заједно губи сваки смисао и да слава – баш кад не треба – залази за тамне облаке, подухватио се да још једном филмује историју ФК Војводина – нашег најстаријег прволигаша.

Тек да проверимо да ли је стара дама још жива или није.

Виславски јој је – сведочењем најпозванијих, оних који су били родотворци и незаобилазни саучесници тих славних времена – продужио једини прави живот да би, ваљда, лакше приметили како га сад нема.

Ово је филм уперен против учмалости, немара, обахаћене небриге и баналности – по(р)ука свима који зато треба да допола побеле од муке и од пола поцрвене од стида.

Јер, ако више нисмо у моћи да господски очувамо задужбине, зар смо недозрели да достојно обележимо годишњицу најславнијих задужбинара – неимара највећих успеха и најзнаменитијих личности у стогодишњој историји клуба?!

Уза све Виславски је доказао и показао да се и уз невелико улагање – на чему сам, осим његовим саговорницима и Секцији ветерана, који су нам уприличили овај сусрет са данима у којима се клуб и Нови Сад заувек овенчавао поносом и славом,  посебно захвалан г. Ђурђу Јакшићу и Милораду Мирчићу, као и Градској управи за културу и лично г. Далибору Рожићу – да се може створити врхунско професионално дело непролазне документарне вредности.

Аутору сам захвалан на значајном остварењу којим је испунио и моју велику жељу да Друштво новинара Војводине, напокон, поред издавачке делатности покрене и филмску и тв продукцију и буде место у којем ће најбољи међу нама имати услове да несметано стварају.

И зато што нас је све овековечио у историји – јер ко се (у)сликао, бар двапут ће живети и вечно трајати за будућа поколења – истакао је Младен Булут.

текст и фотографије: МАБ