Ljudi s tri oka(3) : Rista Marjanović-MARATONAC S KAMEROM

Čuveni fotoreporter Rista Marjanović, pored legendarnih fotografija snimljenih tokom balkanskih ratova, jedini je svojom kamerom zabeležio i istorijsko prisajedinjenje Vojvodine Srbiji na kraju Prvog svetskog rata. Samostalna izložba ratnih fotografija ovog svedoka istorijskih događaja otvarena je u velikom Salonu RTS-a u Beogradu

Kao što je glasnik, pretrčavši dugu stazu, doneo vest u Atinu o ratnom okršaju na Maratonskom polju, tako je fotoreporter Rista Marjanović sa svojom kamerom zabeležio dramatične događaje u Prvom svetskom ratu i odneo u svet seriju fotografija o dramatičnoj sudbini srpske vojske. U trenutku kada se činilo da su Srbi doživeli krah u albanskoj golgoti i da zauvek nestaju u plavoj grobnici kod Krfa i Bizerte, Marjanović je u pariskom Luvru 1916. godine, a potom u Londonu, Americi i državama širom sveta, izložio svoje fotografije kojima je nagovestio vaskrsnuće srpske vojske, njen konačan trijumfalan povratak u domovinu i euforičan juriš od Soluna do zauvek oslobođene Vojvodine.

Hrabrost

U trenutku izbijanja Balkanskog rata 1912. godine Rista Marjanović je bio novinar-fotoreporter i urednik pariskog izdanja čuvenog lista „Njujork herald“. Proslavio se snimajući atraktivne događaje kao što su prvi letovi avionom braće Rajt, sahrane i krunisanja engleskih kraljeva, posete raznih vladara Parizu, zabranjeni dvoboji, mondenski život, veliki sportski događaji…Sa svojom kamerom se stavio na raspolaganje vrhovnoj komandi srpske vojske, često bio u prvim borbenim redovima i zabeležio najznačajnije trenutke proterivanja Turaka iz naših krajeva i oslobođenja od viševekovnog ropstva.

Časopis „Balkanski rat“, koji je uređivao Futožanin Dušan Šijački, objavio je dve fotografije sa bojnog polja „izaslanika amerikanskih listova“, uz komentar:

“Gospodin Marjanović je bio u srećnom položaju da je mogao našu vojsku pratiti svugde i svakad, te je često i s opasnošću života snimao pojedine momente, koji su nam dragoceni za istoriju ovoga rata. Prva slika predstavlja rov naše pešadije pred Tetovom. Vreme je bilo najgore što može biti…Hladnoća je bila tako jaka da naši vojnici nisu mogli da odapnu pušku, jer su im se prsti smrzli…Rezultat krvave borbe se vidi sa naše druge slike koja je snimljena za trenutak kasnije: neprijateljski kuršum je usmrtio našeg vojnika koji teško ranjen pada na dno šanca, ali pušku brzometku ne ispušta iz ruku…“

Iz ciklusa Marjanovićevih antologijskih fotografija, snimljenih za vreme balkanskih ratova, svakako je najdramatičnija ona na kojoj oficir na konju odaje poslednju počast svom saborcu poginulom na bitoljskom ratištu 1912. godine.

Istina

Sjajne fotografije Riste Marjanovića preplavile su stranice mnogih najpoznatijih svetskih listova. Mit o hrabrosti srpske vojske širio se s raspadom Otomanske imperije. Ali, još pre nego što je nestao miris baruta na Balkanu, izbio je Prvi svetski rat. Na Srbiju, nezaceljenih krvavih rana, navalila je austrougarska bolumenta , s namerom da je pregazi za nekoliko dana. Međutim, bitka na Ceru je pokazala da je bečki car zagrizao tvrd orah. Među srpskim ratnicima ponovo se našao i Rista Marjanović, snimajući nezaboravne scene u kojima goloruki narod pruža dragocenu pomoć svojim borcima. Starci, trećepozivci, čuvali su zarobljene neprijateljske vojnike.

Međutim, mnogo jači neprijatelj je posle krvavih okršaja potisnuo srpsku vojsku u albanske gudure, verujući da će je tako zauvek uništiti. Sva ta golgota ostala je zabeležena na Marjanovićevim staklenim fotografskim pločama. On je uspeo da taj dragoceni istorijski materijal odnese u Pariz i izloži ga na velikoj izložbi u Luvru, a potom u Londonu, Americi i drugim zemljama po svetu. Istina o ratnim strahotama, u vidu jezivih vizuelnih poruka, tako je predstavljena svetu kao da je podgrejana nada u vaskrsnuće srpske vojske. To se i dogodilo kada je u jesen 1918. godine preporođena armija sa Solunskog fronta krenula u nezdrživi povratak u okupiranu domovinu. Bio je to kraj Austrougarske monarhije i nastanak Jugoslavije u kojoj se Vojvodina prisajedinila Srbiji. Taj događaj  registrovala je i kamera sjajnog i nezaboravnog fotoreportera Riste Marjanovića.

ISTORIJA BEZ DILEME Rista Marjanović je rođen u Šapcu 1. marta 1885. godine. U rodnom gradu je završio osnovnu školu i tri razreda gimnazije, kada je došao u Beograd i upisao se u Srpsku crtačku i slikarsku školu Riste i Bete Vukanović. Istovremeno je izučavao fotografski zanat kod poznatog dvorskog fotografa Milana Jovanovića. Potom je radio kao fotograf u Beču i Berlinu, da bi se ustalio kao novinar-fotoreporter u Parizu, gde je završio Školu viših socijalnih nauka, sekciju za žurnalizam. Bio je reporter, a potom i urednik „Njujork Heralda“, izdanja za Evropu sa sedištem u Parizu. Kao iskusan fotoreporter, bio je u Balkanskom ratu uz podršku Dragutina Dimitrijevića Apisa, šefa Obaveštajnog odeljenja Vrhovne komande srpske vojske. Po izbijanju Prvog svetskog rata, ponovo je u prvim borbenim redovima i preživljava tragično povlačenje preko Albanije. Iz Skadra 1916. godine odlazi u Pariz sa svojim fotografskim blagom i učestvuje na Svesavezničkoj izložbi ratne fotografije u Luvru, zatim u Londonu, pa u SAD i drugim državama, pronoseći istinu o stradanjima srpske vojske. Učestvovao je i u oslobađanju zemlje snimajući sve najznačajnije događaje, među kojima je i Velika narodna skupština u Novom Sadu, koja je pre deset decenija donela odluku o prisajedinjenju Vojvodine Srbiji. Posle Prvog svetskog rata, Marjanović je bio direktor Agencije „Avala“,  a nakon Drugog svetskog rata, sve do odlaska u penziju, bio je savetnik u „Tanjugu“. Dobio je zvanje „Ekselencija fotografije“ Udruženja samostalnih umetnika fotografije Srbije, a umro je u Beogradu 7. aprila 1969. godine. Velika zbirka foto negativa Riste Marjanovića čuva se u Zavodu za zaštitu spomenika i kulture u Beogradu, a jedan deo je kod njegovog sina Dragana, koji nam je pomogao da  originalima, među kojima se neki prvi put sada objavljuju, ilustrujemo ovaj tekst.

piše: Borivoj Mirosavljević