LJUDI S TRI OKA(2): FERENC DEAK- KREATOR ZLATNOG OKA
Jedan od naših najtrofejnijih filmskih scenarista, novinar i književnik Ferenc Deak, nakon završetka Škole za primenjenu umetnost u Novom Sadu, 1961. godine je kreirao „Zlatno oko“, najprestižnije priznanje u fotografskom stvaralaštvu. Kada su se „žive slike“ pojavile na svetskoj sceni, trebalo je da prođe niz godina da bi bile prihvaćene u porodicu umetnosti. Boško Tokin, novinar, književnik, umetnički kritičar i naš prvi filmski teoretičar zabeležio je daleke 1924. godine :
„Film je danas, posle dvadeset sedam godina razvijanja, postao umetnost. Sa potpunim pravom, o filmu se vodi računa kao o sedmoj umetnosti. Film je umetnost bazirana na simultanosti, ritmu pokreta. Umetnost usko vezana za modernu tehniku. Zbog toga je konstruktivna umetnost, i to ona koja spaja prostorne umetnosti sa vremenskim. Živo novinarstvo, sugestivno vedro-zdrava filozofija, poezija koja se očima čita, film je i transcedentalan i realističan. On je vidljiva simfonija života…“
Magija na celuloidnoj traci
Nakon Drugog svetskog rata, kino kamere su prvi put zazujale u Društvu foto i kino amatera Novog Sada koje se šćućurilo u dvorištu nekadašnjeg bioskopa „Zvezda“(sada„Apolo“ centar), a 1951. godine formiran je u Zmaj Jovinoj 4 prvi Kino klub koji je poneo ime Slavka Vorkapića, tada slavnog filmskog stvaraoca u Holivudu, poreklom iz sremskog sela Dobrinci. Foto i Kino klub su se posle nekoliko godina našli pod istim krovom kada su smešteni na Lenjinovom trgu 10(Trg mladenaca), u kojoj je sada sedište Lige socijademokrata Vojvodine.
– Bilo je to vreme entuzijazma, „gladi“ za nova saznanja, samodokazivanje na Tribini mladih, Tehničkoj tribini, Narodnom univerzitetu, izložbama, revijama, festivalima – priseća se svoje mladosti novinar, književnik Ferenc Deak, koji je provodio penzionerske dane u Subotici.
– Bio sam pri kraju školovanja u Školi za primenjenu umetnost, pa sam u Narodnoj tehnici, pored škole, pokušao da dobijem odgovore na mnoga pitanja koja su me mučila još od ranog detinjstva, kada sam u rodnom selu Novom Itebeju, još daleke 1943. godine, prvi put prisustvovao filmskoj predstavi. Ta filmska magija mi je odredila životni put…
U dokumentaciji novosadskog Kino kluba sačuvan je originalni tekst prvog scenarija za kratak igrani film pod naslovom „Igre“, sa kojim je mlađani Ferenc Deak konkurisao za realizaciju. Do nje nije došlo zbog tehničke nespremnosti kluba da se upusti u snimanje tog filma. Bilo je to vreme koje je iz Kino kluba iznedrilo potonja poznata imene naše filmske i televizijske produkcije: Lazara i Slavuja Hadžića, Dušana Makavejeva, Mirka Begovića, Josipa Kardoša, Borivoja Mirosavljevića, Petra Latinovića, Želimira Žilnika, Slobodana Miletića i niz drugih.
Škola Zlate i Karla Baranjija
Kada je Tehnička tribina u Novom Sadu odlučila, 1961. godine, da pokrene tradicionalnu izložbu fotografija „Novi Sad i Novosađani“ i na njoj ustanovila prestižnu nagradu „Zlatno oko“, za autora najbolje kolekcije fotografija na izložbi, kreiranje tog trofeja povereno je Ferencu Deaku koji je upravo završavao školovanje u klasi vajara Zlate i Karla Baranjija.
Na opšte zadovoljstvo, Deak je s puno mašte realizovao modernu i elegantnu simboličnu statuetu koja je izvedena u zlatu u radionici novosadskog zlatara Mihajla Šandola. Za taj trofej su se više od tri decenije takmičili najbolji fotografski stvaraoci sveta, sve do 1993. godine kada je „Zlatno oko“ na volšeban način ugašeno!
U međuvremenu, Deak Ferenc je stasao u jednu od nezaobilaznih perjanica tadašnjeg jugoslovenskog filma, u novinara, književnika, scenaristu visokog stila, kulturnog stvaraoca međunarodnog formata, dobitnika najviših nagrada i priznanja. I izvođači Deakovih književnih ostvarenja na pozorišnim scenama, filmskim i televizijskim ekranima ovenčani su domaćim i inostranim nagradama za glumu, režiju, snimanje i druga ostvarenja. Nažalost, neki prethodni režimi nisu imali razumevanja za Deakovo angažovano stvaralaštvo, pa su neka njegova televizijska, filmska, pa i štampana ostvarenja završila na lomači. Srećom, najveći deo bogatog Deakovog kreativnog opusa sačuvan je na pravom mestu – u Jugoslovenskoj kinoteci, a mnoga njegova nova dela, koja su nastala u Subotici, doživljavaju uspešne promocije u našoj zemlji i inostranstvu.
TROFEJ DO TROFEJA Ferenc Deak je rođen 1. januara 1938. godine u Novom Itebeju kod Žitišta u Banatu, u paorskoj, siromašnoj, salašarskoj porodici, kao četvrto dete. Osnovnu školu je pohađao u susednom selu Srpskom Itebeju, gimnaziju u Zrenjaninu, Srednju učiteljsku u Subotici i Školu za primenjene umetnosti u Novom Sadu. Studirao je na Akademiji primenjenih umetnosti u Beogradu i na Višoj pedagoškoj školi u Novom Sadu. Još kao srednjoškolac je bio zapažen aktivnostima na Tribini mladih, u Kino klubu „Novi Sad“ i na nizu likovnih i književnih kolonija širom Vojvodine. Jedan je od utemeljivača časopisa “Polja“, filmske kuće „Neoplanta“, „Kepeš ifjušaga“ i niza drugih izdanja časopisa i knjiga novosadskog „Foruma“…Već 1959. godine Matica srpska mu je objavila prvu dvojezičnu knjigu pesama „Ponoćni ribar“ u ediciji koju je uređivao Miroslav Antić. Autor je nagrađene radio drame „Poslovni poduhvat“ Radio Novog Sada, za dramu „Borovnica“ dobio je Sterijinu nagradu i Oktobarsku nagradu Novog Sada 1969. godine, napisao je niz knjiga pesama, romane i scenarije za filmove; „Zemlja diše“ „Brazde“,“Breme“, „Parlog“, „Trofej“, “Granica“…Sve su to filmovi sa najvišim nagradama – od pulske Zlatne arene do niza prestižnih nagrada na festivalima u zemlji i širom sveta. Kao izuzetni stvaralac, Deak je stekao poverenje društva i dospeo na najodgovornija radna mesta, od urednika i direktora petojezične Radio-televizije Novi Sad do predsednika Spoljnopolitičkog odbora Skupštine Vojvodine. Ni jednog trenutka zbog tih odgovornih funkcija nije zanemario svoj kreativan stvaralački rad, krunisan i najvišim nagradama, kao što su „Iskra kulture“ Kulturno prosvetne zajednice Vojvodine i Nagrada oslobođenja Vojvodine, koju mu je dodelila Skupština AP Vojvodine. |