ЗАДРУГУ ВИШЕ ВОЛЕ НА ТВ-У, НЕГО У СЕЛУ
Аутор текста: Миомир Филиповић – Фића
Подржавам акцију Владе Републике Србије, коју предводи министар без портфеља задужен за регионални развој и координацију рада јавних предузећа Милан Кркобабић, да се помогне обнови старих и оснивању нових земљорадничких задруга широм Србије. Међутим, зашто се сељаци, независно од очекиване помоћи државе, сами не окупе и не оформе земљорадничку задругу? Питање је једно, али одговора има сијасет.
Наши преци су пре 120 и више година оснивали земљорадничке задруге, у чијој управи су били једва писмени сељаци, иако нису имали бесповратну финансијску помоћ државе. Ти сељаци су знали да им је главни интерес да оно што произведу од хране морају продати, у супротном џаба су орали, сејали, жели, брали, или товили. Могли су добро продати само ако је њихов производ с једног места одлазио до крајњег купца. Прво, тако је произведеног било много више, а друго – нико их није могао уцењивати, или правити разлику у цени од једног до другог.
Данас, стекао сам утисак, пољопривредни произвођачи чекају иницијативу са врха како би се на селу нешто покренуло и побољшало. Нема од тога ништа. И најбогатија држава има своју границу докле може да даје бесповратно новац, било коме, па и сељацима. Од Србије, која се опоравља од пљачкања с почетка 21. века, када је уништавано све што се могло уништити и у бесцење продато све што се могло продати, не може се очекивати да за више од две хиљаде, условно речено, живих села (од око четири хиљаде укупно) даје новац за земљорадничке задруге. За тако нешто, једноставно, нема пара.
Држава може да помаже само оне који су од виталног значаја за свеукупан развој Србије. Несумњиво, важно је да помаже и сељаке кроз разне субвенције и олакшице, да јефтиније произведу и што боље продају. Међутим, задруге у селима могу лако основати и осредњи домаћини, без икакве финансијске помоћи државе. Оно што морају да имају за то јесу услови. А за њих треба да се изборе сами, апелујући организовано на државну власт да их омогући. Ако се не тражи, неће се ни добити.
Путујући, скоро свакодневно, селима Србије, стекао сам утисак да је мало оних који производе храну на њивама и у товилиштима, а који би хтели да се удруже у задруге, те да у њима виде перспективу напретка. Огромна већина мисли да је „свака вашка обашка“ боље него било какво удруживање и оснивање задруге, чак и кад виде да тако не иде.
Могуће је да непрестано гледање такозване „задруге“ на телевизији утиче на одлуку великог броја сељака да се упусти у било какво удруживање. Јер, ако би то удруживање било такво каква је задруга на телевизији, која се пропагира у неограниченој мери, онда би то била спрдња са озбиљним послом. Како било да било, изгледа да наши сељаци и даље више воле да гледају ону на телевизији, него да организују праву земљорадничку задругу. Искрено говорећи, кад би се у медијима пропагирало удруживање сељака у задруге оволико колико се гледа ријалити шоу са истим називом, убеђен сам да би велики број села имао и по више земљорадничких задруга основаних од домаћина средњег имовног стања, односно власника до 20 хектара земље. И то основаних сопственим средствима.
Људе је потребно анимирати, упутити и, изнад свега, обезбедити им услове да од уложеног могу пристојно да живе и радују се плодовима сопственог труда и рада. Држава треба да чини све то, а не само да даје новац – и то неретко онима који већ имају. Додуше, углавном ти што имају и траже, јер желе још више. Чудно је само то што они који немају – ни не траже да имају. Баш смо чудне ћуди!