ZADRUGU VIŠE VOLE NA TV-U, NEGO U SELU
Autor teksta: MiomirFilipović – Fića
Podržavam akciju Vlade Republike Srbije, koju predvodi ministar bez portfelja zadužen za regionalni razvoj i koordinaciju rada javnih preduzeća Milan Krkobabić, da se pomogne obnovi starih i osnivanju novih zemljoradničkih zadruga širom Srbije. Međutim, zašto se seljaci, nezavisno od očekivane pomoći države, sami ne okupe i ne oforme zemljoradničku zadrugu? Pitanje je jedno, ali odgovora ima sijaset.
Naši preci su pre 120 i više godina osnivali zemljoradničke zadruge, u čijoj upravi su bili jedva pismeni seljaci, iako nisu imali bespovratnu finansijsku pomoć države. Ti seljaci su znali da im je glavni interes da ono što proizvedu od hrane moraju prodati, u suprotnom džaba su orali, sejali, želi, brali, ili tovili. Mogli su dobro prodati samo ako je njihov proizvod s jednog mesta odlazio do krajnjeg kupca. Prvo, tako je proizvedenog bilo mnogo više, a drugo – niko ih nije mogao ucenjivati, ili praviti razliku u ceni od jednog do drugog.
Danas, stekao sam utisak, poljoprivredni proizvođači čekaju inicijativu sa vrha kako bi se na selu nešto pokrenulo i poboljšalo. Nema od toga ništa. I najbogatija država ima svoju granicu dokle može da daje bespovratno novac, bilo kome, pa i seljacima. Od Srbije, koja se oporavlja od pljačkanja s početka 21. veka, kada je uništavano sve što se moglo uništiti i u bescenje prodato sve što se moglo prodati, ne može se očekivati da za više od dve hiljade, uslovno rečeno, živih sela (od oko četiri hiljade ukupno) daje novac za zemljoradničke zadruge. Za tako nešto, jednostavno, nema para.
Država može da pomaže samo one koji su od vitalnog značaja za sveukupan razvoj Srbije. Nesumnjivo, važno je da pomaže i seljake kroz razne subvencije i olakšice, da jeftinije proizvedu i što bolje prodaju. Međutim, zadruge u selima mogu lako osnovati i osrednji domaćini, bez ikakve finansijske pomoći države. Ono što moraju da imaju za to jesu uslovi. A za njih treba da se izbore sami, apelujući organizovano na državnu vlast da ih omogući. Ako se ne traži, neće se ni dobiti.
Putujući, skoro svakodnevno, selima Srbije, stekao sam utisak da je malo onih koji proizvode hranu na njivama i u tovilištima, a koji bi hteli da se udruže u zadruge, te da u njima vide perspektivu napretka. Ogromna većina misli da je „svaka vaška obaška“ bolje nego bilo kakvo udruživanje i osnivanje zadruge, čak i kad vide da tako ne ide.
Moguće je da neprestano gledanje takozvane „zadruge“ na televiziji utiče na odluku velikog broja seljaka da se upusti u bilo kakvo udruživanje. Jer, ako bi to udruživanje bilo takvo kakva je zadruga na televiziji, koja se propagira u neograničenoj meri, onda bi to bila sprdnja sa ozbiljnim poslom. Kako bilo da bilo, izgleda da naši seljaci i dalje više vole da gledaju onu na televiziji, nego da organizuju pravu zemljoradničku zadrugu. Iskreno govoreći, kad bi se u medijima propagiralo udruživanje seljaka u zadruge ovoliko koliko se gleda rijaliti šou sa istim nazivom, ubeđen sam da bi veliki broj sela imao i po više zemljoradničkih zadruga osnovanih od domaćina srednjeg imovnog stanja, odnosno vlasnika do 20 hektara zemlje. I to osnovanih sopstvenim sredstvima.
Ljude je potrebno animirati, uputiti i, iznad svega, obezbediti im uslove da od uloženog mogu pristojno da žive i raduju se plodovima sopstvenog truda i rada. Država treba da čini sve to, a ne samo da daje novac – i to neretko onima koji već imaju. Doduše, uglavnom ti što imaju i traže, jer žele još više. Čudno je samo to što oni koji nemaju – ni ne traže da imaju. Baš smo čudne ćudi!