POSLOVNO OKRUŽENJE U SRBIJI I SVETSKA EKONOMSKA KRIZA
Koncept upravljanja je skup aktivnosti međusobno povezanih i usmerenih u pravcu realizacije staragijskih i operativnih ciljeva. Upravljanje integriše aktivnosti u procesu donošenja odluka kojima se ostvaruju preduslovi i pogodan ambijent za ostvarenje poslovnih ciljeva. Promene je neophodno percipirati, problem definisati, potom upravljati i to donošenjem i sprovođenjem odluka. Odluka je funkcionalna ako je njome rešen problem, odnosno ako je zadovoljena organizaciona potreba. Kriza kao nestabilno ili prelomno vreme menja stvarnost, kao i konflikt koji prate promene u kriznom okruženju. Kriza može da se ispolji unutar kompanije ili u okruženju. U internoj krizi razrešavanje konflikta je sastavni deo procesa upravljanja. Pošto su promene stalno prisutne, problemi su večni. Imperativ je usklađivanje sa stalnim promenama u okruženju, uticanjem na promene, povezivanjem biznisa sa društvenim interesima, a posebno da se kreativnošću i inovativnošću razvija vizija koja inspiriše ljude. Bitni parametri uspeha su brzo donošenje i sprovođenje kvalitetne odluke. Promene u organizacionim strukturama odvijale su se u pravcu smanjenja nivoa odlučivanja što rezultira eliminisanjem velikog broja radnih mesta posebno na srednjim i nižim nivoima menadžmenta.
Savremeno poslovanje zahteva različite aspekte znanja i upravljačkih instrumenata jer se privredno okruženje i same kompanije nalaze u stalnim promenama i turbulencijama. Menadžment je neophodno da razume globalne dimenzije problema promena sa stanovišta najznačajnijih pokretača promena, implikacija njihovog uticaja i kritičnih faktora uspeha.
U inovativnoj organizaciji u kojoj se ostavruje visok nivo organizovanosti i visok stepen organizacionih performansi, posebno je važno uspostaviti proporciju između inovacionih i operacionih promena. Odabiranje budućih smerova aktivnosti i način njihovog ostvarenja podrazumeva vladanje prirodom promena kao kritičnim faktorima za planiranje procesa promena.
Većina savremenih organizaconih teorija izbegava normativnost. To je posebno došlo do izražaja sa nastankom teorije organizacione transformacije kao i sa teorijama kriza, propadanja i zaokreta organizacije. Organizacione promene mogu voditi ka unapređivanju sposobnosti organizacije (npr. konkurentske prednosti preduzeća), ali i ka njihovoj razgradnji i uništavanju.