DRAGICA Dragana PETKOVIĆ, pijačarka

Jedan od najzanimljivijih i najživopisnijih prostora u svakom mestu nesumnjivo jeste lokalna pijaca. Bez obzira na to održava li se svakodnevno ili samo određenim danima u nedelji, ima li u svojoj ponudi specifične proizvode ili ne, pijaca je kulturološka pojava koja već vekovima traje i prožima ljudsku istoriju istovremeno obeležavajući i razvoj društva. Najstarija novosadska pijaca smeštena je u starom jezgru grada i zauzima površinu od 9.000 m2, opremljenih sa 458 prodajnih mesta – od kojih su 54 za prodaju mlečnih proizvoda i svežeg mesa opremljeni sa vitrinama i rashladnim uređajima – i 54 poslovna prostora za zanatsku, ugostiteljsku i drugu ponudu.

– Uopšte mi ne smeta naziv pijačarka, jer me za pijačnom tezgom zna i po tome prepoznaje većina Novosađana – započinje razgovor Dragica – iliti Dragana kako je samu sebe prozvala pošto se nikada nije pomirila sa krštenim imenom –  Petković, ne samo po liku nego i po beskrajnoj ljubaznosti, a još više zbog kvaliteta uvek svežeg i raznovrsnog povrća i voća (naj)poznatija prodavačica na ovdašnjoj Ribljoj pijaci.

Naravno, pomirljivo dodaje ova majka troje dece, nije na njima  da se upitaju šta mi se događa od 5 ujutru do posle 14 sati popodne kada se zatvara pijaca, kad stignem da skuvam, operem i opeglam veš, pomognem deci da završe domaće zadatke, da  kopam na njivi, uzberem i  sortiram plodove…

– Kako ni rotkve nisu sve iste tako  ni svi ljudi isti – šaljivo primećuje Dragica koja je, uza sve, kao predsednica Saveta predškolske ustanove i društveno aktivna.

Ta navika ostala joj je još od devojačkog doba kada je kao članica KUD Svetozar Marković nastupala u izvođačkoj grupi igrača na gotovo svim, tada veoma često u nas priređivanim koncertima.

– Bila sam premlada i zato što u ono vreme nisam imala pasoš izostala sam sa inostranih turneja po kojima se Marković u svetu proslavio –  sa žalom navodi Dragica, koja se, posle udaje i nagomilanih porodičnih obaveza, povukla  iz folklornog ansambla.

Iako nedorasla, nikad nije poverovala u bapske priče da su je našli u kupusu, a smisao za pijačnu prodaju sticala je od malih nogu.

– Isprva je bilo pomozi mi sa gajbicama,  prinesi i donesi ponešto od robe, donesi vode ili užinu, a kako sam još pre škole naučila da odbijam taru od mere, merim na kantaru, pretvaram kilograme u deke i grame i bezgrešno izračunam povraćaj kusura sve su mi se više za pomoć obraćali sami prodavci – veli Dragica koja je,  uz igru, veoma rano ovladala zakonima trgovine.

A na pijacu je dospela kao ispomoć ostareloj babi-komšinici i zato što je bila izuzetno vredna, mada joj se nos jedva video iznad tezge, odmah je postala opšta ljubimica.

Iako kažu da su je našli u kupusu najviše voli paradajz    Ovako je počela – jedva da joj je glava virila iza tezge

– Pijaca je najbolja praktična škola života – uverena je ona – jer se, kao nigde drugde, pored sticanja radnih navika upoznaju osobine ljudi, savladava osnova računa, a u opticaju su svi jezici i sve monete.

Od prodaje proizvoda iz bašte pozadi kuće na Slanoj bari uspeli su da kupe obližnju oveću njivu i na njoj podignu plastenik tako da u svakom trenutku imaju bogatu ponudu najraznovrsnijeg  sezonskog voća i povrća.

– Sve što je na našoj tezgi je domaći proizvod, našom rukom posađen, odnegovan i ubran – uverljiva je Dragica smatrajući da je priča o zdravoj hrani i čistoj organskoj proizvodnji neodrživa, jer svi su u današnjim uslovima primorani da koriste raznorazne preparate za zaštitu od insekata i štetočina ili za prihranjivanje tako da je svejedno da li biljka dobija hemiju preko lista ili korena – pitanje je samo u kojoj meri.

Ali, domaćim proizvođačima najviše nevolja zadaju nakupci i prekupci koji su se namnožili i gotovo preuzeli sva prodajna mesta na pijacama.

– Oni nisu brinuli 5-6 meseci kako zasadi rastu, niti su ih zalivali i brali, a svoju i tuđu muku prodaju za skupe pare –  ne krije Dragica svoje nezadovoljstvo, iskazujući malo više razumevanja za vikendaše koji, da bi što pre prodali ono malo donete robe, spuštaju cene ispod minimuma.    Iskustvo sa supermarketima nije donelo naročitu korist, jer oni plaćaju tek posle desetak meseci.

– Od turista koji stižu Dunavom nema naročite vajde. Gledaju nas kao u zoološkom vrtu i tek poneki se raspituju za cene, ali ništa ne kupuju. Čak ni jabuku ili lubenicu – žali se ona i kaže da joj ništa nije lakše zbog saznanja da isto tako prolaze opančari, korpari, kapari i šeširdžije i sve druge zanatlije od kojih ne uzimaju ništa ni kao suvenir, kao i ugostitelji kod kojih ne popiju ni kafu ili makar čašu `ladne vode.

O gradskom urbanističkom planu da pomoću montažno-demontažnih tezgi pretvore pijacu u moderan gradski plac i parkiralište govori sa dosta podozrenja, jer prilikom prethodne rekonstrukcije Trga Revolucije i izgradnje spomenika kralju Petru Prvom oslobodiocu od podignute prašine nije se moglo disati, a bogme i prodaja naprašenog voća i povrća je značajno opala.

Svakodnevni prizori sa novosadske Riblje pijace i maketa budućeg placa sa montažnim tezgama

Tekst je nastao u okviru projekta „Novosadski razgovori”, koji je sufinansiran od strane Pokrajinskog sekretarijata za kulturu, javno informisanje i odnose s verskim zajednicama. Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove Pokrajinskog sekretarijata za kulturu, javno informisanje i odnose s verskim zajednicama, koji je dodelio sredstva.