ДРАГИЦА Драгана ПЕТКОВИЋ, пијачарка

Један од најзанимљивијих и најживописнијих простора у сваком месту несумњиво јесте локална пијаца. Без обзира на то одржава ли се свакодневно или само одређеним данима у недељи, има ли у својој понуди специфичне производе или не, пијаца је културолошка појава која већ вековима траје и прожима људску историју истовремено обележавајући и развој друштва. Најстарија новосадска пијаца смештена је у старом језгру града и заузима површину од 9.000 m2, опремљених са 458 продајних места – од којих су 54 за продају млечних производа и свежег меса опремљени са витринама и расхладним уређајима – и 54 пословна простора за занатску, угоститељску и другу понуду.

– Уопште ми не смета назив пијачарка, јер ме за пијачном тезгом зна и по томе препознаје већина Новосађана – започиње разговор Драгица – илити Драгана како је саму себе прозвала пошто се никада није помирила са крштеним именом –  Петковић, не само по лику него и по бескрајној љубазности, а још више због квалитета увек свежег и разноврсног поврћа и воћа (нај)познатија продавачица на овдашњој Рибљој пијаци.

Наравно, помирљиво додаје ова мајка троје деце, није на њима  да се упитају шта ми се догађа од 5 ујутру до после 14 сати поподне када се затвара пијаца, кад стигнем да скувам, оперем и опеглам веш, помогнем деци да заврше домаће задатке, да  копам на њиви, узберем и  сортирам плодове…

– Како ни роткве нису све исте тако  ни сви људи исти – шаљиво примећује Драгица која је, уза све, као председница Савета предшколске установе и друштвено активна.

Та навика остала јој је још од девојачког доба када је као чланица КУД Светозар Марковић наступала у извођачкој групи играча на готово свим, тада веома често у нас приређиваним концертима.

– Била сам премлада и зато што у оно време нисам имала пасош изостала сам са иностраних турнеја по којима се Марковић у свету прославио –  са жалом наводи Драгица, која се, после удаје и нагомиланих породичних обавеза, повукла  из фолклорног ансамбла.

Иако недорасла, никад није поверовала у бапске приче да су је нашли у купусу, а смисао за пијачну продају стицала је од малих ногу.

– Испрва је било помози ми са гајбицама,  принеси и донеси понешто од робе, донеси воде или ужину, а како сам још пре школе научила да одбијам тару од мере, мерим на кантару, претварам килограме у деке и граме и безгрешно израчунам повраћај кусура све су ми се више за помоћ обраћали сами продавци – вели Драгица која је,  уз игру, веома рано овладала законима трговине.

А на пијацу је доспела као испомоћ остарелој баби-комшиници и зато што је била изузетно вредна, мада јој се нос једва видео изнад тезге, одмах је постала општа љубимица.

Иако кажу да су је нашли у купусу највише воли парадајз    Овако је почела – једва да јој је глава вирила иза тезге

– Пијаца је најбоља практична школа живота – уверена је она – јер се, као нигде другде, поред стицања радних навика упознају особине људи, савладава основа рачуна, а у оптицају су сви језици и све монете.

Од продаје производа из баште позади куће на Сланој бари успели су да купе оближњу овећу њиву и на њој подигну пластеник тако да у сваком тренутку имају богату понуду најразноврснијег  сезонског воћа и поврћа.

– Све што је на нашој тезги је домаћи производ, нашом руком посађен, однегован и убран – уверљива је Драгица сматрајући да је прича о здравој храни и чистој органској производњи неодржива, јер сви су у данашњим условима приморани да користе разноразне препарате за заштиту од инсеката и штеточина или за прихрањивање тако да је свеједно да ли биљка добија хемију преко листа или корена – питање је само у којој мери.

Али, домаћим произвођачима највише невоља задају накупци и прекупци који су се намножили и готово преузели сва продајна места на пијацама.

– Они нису бринули 5-6 месеци како засади расту, нити су их заливали и брали, а своју и туђу муку продају за скупе паре –  не крије Драгица своје незадовољство, исказујући мало више разумевања за викендаше који, да би што пре продали оно мало донете робе, спуштају цене испод минимума.    Искуство са супермаркетима није донело нарочиту корист, јер они плаћају тек после десетак месеци.

– Од туриста који стижу Дунавом нема нарочите вајде. Гледају нас као у зоолошком врту и тек понеки се распитују за цене, али ништа не купују. Чак ни јабуку или лубеницу – жали се она и каже да јој ништа није лакше због сазнања да исто тако пролазе опанчари, корпари, капари и шеширџије и све друге занатлије од којих не узимају ништа ни као сувенир, као и угоститељи код којих не попију ни кафу или макар чашу `ладне воде.

О градском урбанистичком плану да помоћу монтажно-демонтажних тезги претворе пијацу у модеран градски плац и паркиралиште говори са доста подозрења, јер приликом претходне реконструкције Трга Револуције и изградње споменика краљу Петру Првом ослободиоцу од подигнуте прашине није се могло дисати, а богме и продаја напрашеног воћа и поврћа је значајно опала.

Свакодневни призори са новосадске Рибље пијаце и макета будућег плаца са монтажним тезгама

Текст је настао у оквиру пројекта „Новосадски разговори”, који је суфинансиран од стране Покрајинског секретаријата за културу, јавно информисање и односе с верским заједницама. Ставови изнети у подржаном медијском пројекту нужно не изражавају ставове Покрајинског секретаријата за културу, јавно информисање и односе с верским заједницама, који је доделио средства.