Duo Vemić Gligorić na Kolarcu
Još jedan lep, veliki, u punom značenju „kapitalan“ glas, za basa još uvek vrlo mladog, samouvereno-samosvesnog, tek 34-godišnjeg Save Vemića, „zagrmeo“ je 20.aprila s podijuma Kolarčeve zadužbine, samo pet nedelja posle večeri na kojoj smo se u istoj dvorani oduševili velikim interpretativnim umećem njegovog malo starijeg kolege, izuzetno ekspresivnog, raskošno tembriranog baritona Davida Bižića, odavno veoma cenjenog gosta najvećih operskih kuća, poštovanog i među respektabilnim muzičkim kritičarima uglednih štampanih glasila. Razumljivo je što je Vemić (impresioniran i sam sopstvenim vokalnim volumenom ogromnog dijapazona, bogatog tamnog kolorita i snažne „nosivosti“, ali i svojom pojavom, košarkaškom visinom i prijatnim izgledom), najpre nastojao da sve ove očigledne komponente plasira i istakne u prvi plan, da bi se dosta brzo „pozabavio“ i raznolikošću i istančanošću predavanja, pažljivo i osmišljeno rastućeg do kraja koncerta. Učeći prvo u klasama Tanje Obrenović i Nikole Mijailovića, karijeru je započeo 2013. u zemunskom „Madlenianumu“ ulogom Sarastra koju je kasnije tumačio i u Japanu, a igra je i u Minhenu gde je angažovan u tekućoj sezoni. Poput nekolicine naših pevača, sada već međunarodno traženi bas je usavršavanje, muzikalnost, pouzdanost tehničke pripreme, sigurnost nastupa i kreativnost predstavljanja, spremnost da da sve od sebe i izvuče maksimum, takođe razvijao na svetskim scenama, gradeći uloge primerene svom profesionalnom „uzrastu“, i razume se, fahu. Nekima, poput Gremina, Ramfisa, Velikog sveštenika i Zakarije, po jednom se predstavio i u Beogradskoj operi, a one „krupnije“ ga očekuju u narednim sezonama. Jednu od njih, Henrika VIII u Donicetijevoj „Ani Bolen“ već je ostvario u polukoncertnoj produkciji ove opere u minhenskom Gertnerplacteatru, čije smo „strimovanje“ mogli „uhvatiti“ na svojim računarima krajem prošle godine.
Najavljen kao raritetan, Vemićev koncert solo pesama za bas i klavir, što je uistinu i bio (malo ko je prisustvovao resitalima legendarnog basa Miroslava Čangalovića i pijaniste Dušana Trbojevića pre više od četiri decenije), dostigao je visoki izvođački nivo zahvaljujući i savršenoj podršci potpuno komplementarnog, i u svakoj suštastvenoj vokalnoj i izražajnoj nijansi podsticajnog i saglasnog Vladimira Gligorića, u nas jedinstvenog pijaniste u ovoj vrsti kamernog muziciranja. Ako je program većim delom bio koncipiran kao hronološki sled kompozicija srpskih autora, obuhvatajući ostvarenja Stevana Mokranjca, Isidora Bajića i Stanislava Biničkog, pa preko Marka Tajčevića i Nikole Hercigonje i mladog stvaraoca Aleksandra Sedlara, šteta je što je izostavljen naš najznačajniji romantičarski kompozitor solo pesme Josif Marinković, inače i rodonačelnik ovog žanra u srpskoj muzici. Takođe i neki od savremenih kreatora odličnih dela nastalih „na njegovom tragu“ na dosadašnjih osam Pozivnih kompozitorskih konkursa za solo pesmu, već tri decenije stare manifestacije Obzorja na Tisi u Novom Bečeju organizovanih u njegovu čast. Posvetu skoro polovine resitala pesmama ruskih kompozitora, Čajkovskom i Musorgskom, osim jasnog divljenja ovim velikanima, doživeli smo i kao pokušaj uspostavljanja ili traženja spona između Bajićevog romantičarskog sentimentalizma s Čajkovskim, odnosno Hercigonjine plastične muzičke karakterizacije i rečitativnog tretmana vokalne linije, s Musorgskim.
Otvoreno klavirskom oktavom duboke sonornosti Mokranjčeve balade „Lem Edim“, u čijoj se gami odvijao u obe linije (melodijski razbokorenije u instrumentalnoj deonici) dikcijski besprekorno ispevan lament starog Turčina o neostvarenoj ljubavi prema „đaurkinji“ u mladosti, veče je nastavljeno popularnom, vokalno „somotski“ osenčenom Bajićevom pesmom „Veruj da te ljubim“, s delikatno podvučenom emotivnošću u nežnim klavirskim prelazima i uvodu. Da Vemićev moćan glas ima i svojevrsnu lakoću, pa čak i gracioznost emisije, podržanu „začikujućom“ pijanističkom partijom, pokazalo se u „naizmenično nestašnoj i istočnjački strasnoj“, poznatoj pesmi „Da su meni oči tvoje“ Biničkog. Usledila je i jedna od najpopularnijih solo pesama u srpskoj literaturi, rečitativno vođena Tajčevićeva „Priča“ (oblikovana iz balade „Otac i sin“ Đure Jakšića), onomatopejski uverljivo kontrapunktirana u oba medija, podjednako upečatljiva u realističkoj naraciji kao i njenom koliko patetičnom, toliko i humorističkom, no uvek duhovitom tonu i izrazu. Produbljivanje ove šaljive ravni britkošću satire, umetnici su nastavili s tri od „Šest Zmajevih satiričnih pesama“ Nikole Hercigonje koje jasno govore o ljudskim slabostima aktuelnim u svim vremenima i društvima. Upravo ilustrativno tumačenje teksta i partirure u celini, najpre u rečitativno izgovorenom „Šaljivčini dobošaru“ opetovano akcentovane, odsečne akordske „podloge“, potom u naglašenoj „kineskoj pentatonici“ pesme „Juen-Juen-Men- Juen“, zaokruženo je snažno podcrtanom ironičnom patetikom „Jututunske narodne himne“. Utisak stalnog prisustva teatarskog ambijenta i okruženja, koje je svakom tumačenju davalo karakter zaokružene muzičko – scenske minijature, kulminiralo je premijernim predstavljanjem kompozicije „Mačkonja“ Aleksandra Sedlara, pisane na sopstveni tekst koji s puno duha slika dogodovštine naslovnog junaka i „njegovo snalaženje u stranoj zemlji, u Kaliforniji“. U skladno izvođenje ovog šarmantnog i prijemčivog kamernog ostvarenja spretno su se uklopili odlični mladi duvači, flautistkinja Anja Malkov i fagotista Aleksa Marinković. Insistiranje na razumljivosti svake reči, opisu karaktera i osećanja, finoća kontrasta, iskričavost živahnih odseka, lakoća vokalne i instrumentalnih replika, liričnost kantilena, najzad i poruka dela da je ljubav osim što je nepredvidljiva i nevidljiva, „lepa kad je prava“, učinili su da poželimo da ga s radošću čujemo ponovo, a šta više od toga znači za svakog autora. Na kraju, zbog prostornog ograničenja dodajmo još samo da su krunu ovog nestandardnog događaja činile raspevano ekstatične pesme Petra Čajkovskog, kojima su umetnici s puno izražajnih i tonskih nijansi još jednom iskazali svoj dobar ukus, sklonosti i kvalitet.