ТОДОР Тоша МАЛЕТИН, естрадни уметник

Когод да, било којим поводом, продаје кућу неизоставно ће, поред лепог места на којем се налази и солидне градње, као посебну вредност истаћи добар комшилук.

На страну овакве уобичајене хвале продавца, које често могу бити само празне речи, Тодор – познатији као Тоша – Малетин има званично уверење да је баш он Добар комшија о чему сведочи  диплома и плакета добијена за хуманитарни рад и подршку организаторима акције  Од комшија деци. 

– Као петроварадински зет нисам могао изостати и остати по страни – признаје Тоша којем ово није била прва хуманитарна акција којој се одазвао.

Тодор Малетин је рођен 27. априла 1961. у Мошорину и са поносом истиче да је, поред свих знаменитих људи који су одавде потекли, успео да придода и своје име по којем се, крај свих оноликих других, и сада ово место намах препознаје.

По досељењу у Нови Сад осмолетку је завршио у приградском насељу Шангај, а потом и средњу Хемијско-технолошку школу.

– Већ тада сам схватио да много више волим музику него јурцање за лоптом – напомиње Малетин кога је ова љубав определила ка животном путу.

Понет поп-рок музиком, као и сва ондашња музички надарена младеж, оснива неколико вокално-инструменталних састава, међу којима су били познатији Фотомодел и, поготову, Синови.

– Дрндали смо гитаре неуморно бар 3-4 сата дневно – говори Тоша о некадашњем заносу и посвећености у настојању да дођу до свог стила и препознатљивог звука.

Кад се Тоша распева милина га је слушати

Пет година потом, са ВИС Синови стигао је до финала на фестивалу у Суботици и Зајечарској гитаријади на којима је било на стотине пријављених учесника, а новосадска група је стала раме уз раме са Електричним оргазмом, Шарло и акробати, Смаком и YU групом, који су тада и сами тражили своју шансу за доказивањем.

– Иако је у Новом Саду врвело од многобројних веома солидних и чак одличних састава тек су се понеки, а могу се набројати на прсте једне руке, и то много касније потврдили на естради – указује несуђени рокер на сасвим другачију судбину од оних који су поникли у Загребу, Сарајеву и нарочито у Београду.

Јер, Нови Сад није имао своју дискографску кућу, а сваки јавни наступ, па и онај на радију, одвијао се уживо и иза њих није остајао трајан траг.

– ПГП је прихватио наше пилот-снимке као квалитетне, оригиналне и занимљиве, али су се они предуго киселили у фиоци код продуцената, чак и након што је Корнелије Ковач дао своју позитивну оцену – сећа се Малетин и као главни разлог зашто никада нису стигли до издања своје прве плоче наводи, поред  успостављеног монопола, тражену суму од њима недостижних 30.000 немачких марака, пошто је од свих чланова ансамбла једино он радио у Рафинерији.

Са богатим искуством од малих ногу стеченим у хору Музичке омладине Новог Сада, гитаристе и певача у рок саставима окушао се као солиста 80-тих и био запажен приликом избора за Песму евровизије да би недуго потом потпуно променио фах и са много успеха постао извођач традиционалне народне етно музике.

– Једно је певати у хору, друго уз пратњу електричних гитара, а сасвим треће уз оркестар – појашњава Тоша захвалан за урођени, богомдани распон гласа којим се, уз неусиљен сценски наступ и дар да се осећајно подреди песми – била она рок, шлагер, романса или „народна“ – исказао као један од најбољих вокала на нашим просторима.

Истовремено постао је текстописац, композитор и аранжер својих, али и туђих песама.

Радо виђен гост у сватовима и прославама, па и на вечери Црногораца у Новом Саду

Вишеструко је награђиван на саборима народне музике – двоструки је победник Златне тамбурице у Новом Саду, добитник је награде стручног жирија фестивала Мелос у Врњачкој Бањи и првонаграђени на фестивалу на Златибору, а незаборавни су му били наступи на Моравским бисерима, Војвођанској златној жици, уосталом као и на 5.000 концерата које је приредио за 40 година колико је на естради.

ПГП РТС му је 2018. објавио албум Лети песмо другу нађи, а по шеширу, прслуку и гаћама од две поле постао је заштитни знак војвођанске тамбурашке музике и  Тамбурашког оркестра РТВ.

 – Све у свему, кад све саберем и одузмем, показало се да од свих дуже живи мала звезда која има вечни сјај – закључује Тоша о својем животном искуству.

Свој на своме – прилаз кући у Петроварадину       Тоша са Бранком Штембергером

Једина му је мана – шаљиво признаје – што воли природу и друштво. Поред тога што негује пространи воћњак од чијег рода прави ракију и вино по свом укусу и каквих нема на далеко, и зато што је страсни пецарош, у подстицајном дружењу, као некад у младости раној, настају свакојаке несвакидашње идеје.

– Само зато што глупи Енглези нису знали да одреде разлику лонца и њима непознате посуде, од котлића, покушај власника бачкопаланачке чарде Калош, а мог друга Бранка Штенбергера и текстописца песме Дунавом кад кренем, 2000. није увршћен у Гинисову књигу рекорда. Упркос томе, поновили смо 2013. незваничан рекорд кувајући свадбарски купус (јер је ово јело присутно у свим војвођанским кућама биле оне српске, мађарске, словачке, русинске, хрватске или буњевачке) у котлићу од 5.000 литара за 10.000 људи – понето говори Тоша јер је УГ Традиција, корени и културно наслеђе, којем је председавао, начинило на купалишту Штранд сјајну приредбу намењену породичном окупљању, али и слави футошком купусу јединственом у свету.

Како није одустао од ове замисли најављује ускоро велику културно-туристичко-гастрономску манифестацију којом ће бити промовисана мултикултуралност и богатство различитости војвођанског поднебља и општина, винара, занатлија, кулинарских мајстора и љубитеља доброг залогаја са свеколиког дунавског приобаља.

– Овај пут ћемо спремити јело за 20.000 људи – тајанствено најављује Тоша не откривајући шта ће бити садржај још већег суда који ће бити у стању да заприми бар 2 тоне меса.

Мали котлић је за пријатеље, а велики за госте

Фото: Лична архива

Текст је настао у оквиру пројекта „Новосадски разговори”, који је суфинансиран од стране Покрајинског секретаријата за културу, јавно информисање и односе с верским заједницама. Ставови изнети у подржаном медијском пројекту нужно не изражавају ставове Покрајинског секретаријата за културу, јавно информисање и односе с верским заједницама, који је доделио средства.