Istančanost i pevna zaobljenost zvuka
Samo desetak dana posle očaravajućeg resitala koji je u Kolarčevoj zadužbini u okviru Koncertne sezone „Stenvej“ priredila tek 16-godišnja Aleksandra Dovgan, novosadska publika u prepunoj Sinagogi, oduševljeno je i s vidljivim poštovanjem pozdravila još jednu rusku pijanistkinju. Polina Osetinska, umetnica na vrhuncu karijere, u čijem su habitusu sabrane sve najbolje karakteristike ruske tradicionalne pijanističke škole (učila je kod velikih klavirskih pedagoga: Marine Volf u Sankt Peterburgu, a potom Vere Gornostajeve na Konzervatorijumu „Čajkovski“ u rodnoj Moskvi) nastupila je kao solistkinja uz Vojvođanski simfonijski orkestar i slovenačkog dirigenta Marka Hribernika, svog generacijskog vršnjaka. Kako smo već ranije isticali, slušajući niz njenih sunarodnika i pišući o osobinama te slavne pedagoško-interpretativne baštine, i u međunarodnim relacijama ugledna Osetinska takođe poseduje kako „zadivljujuću sviračku spremnost, moćno i znalačko korišćenje sonornosti klavira, tako i ogromne sposobnosti za tonsko i agogičko nijansiranje“. Kada je u pitanju tumačenje solističke partije u zasigurno najpopularnijem, a mnogima i najlepšem klavirskom koncertu poznoromantičarske literature, Koncertu za klavir i orkestar broj 1 u be-molu Petra Čajkovskog, koji je odabrala za svoje prvo predstavljanje u Srbiji, navedeni kvaliteti su prošireni i na isticanje simfonizirane osnove ovog dela, koje je interpretirala s posebnom originalnošću i efektnošću. Sve je u njenom izvođenju bilo jasno, upečatljivo, ali i samosvojno, sa lično osmišljenim i „nošenim“ ačelerandima – izlivima trenutnog nadahnuća, koji su u takvim momentima zahtevali i od orkestra, ipak „iznenađenog“ naglošću ubrzanih klavirskih istupa , veću fleksibilnost i brzinu reagovanja. To bi bila i jedina primedba na saradnju inače odlično pripremljenog ansambla koji je s respektabilnom pažnjom i iskustvom, plastično i muzikalno vodio dirigent koji je i sam karijeru započeo kao daroviti pijanista. Maestetičnost čuvenog, svečano-širokog uvoda s kratkom, sigurno i čisto plasiranom temom u hornama praćenom zvonjavom čvrstih i punih akorda od duboko sonornog do svetlo visokog registra klavira, a potom nepogrešivost pasaža i arpeđiranja, nalik muškoj, ali ipak specifičnom ženskom pijanističkom snagom ostvaren prelazak u lirski strastveno raspoloženje folklorno obojene prve ideje, lakoća i sentiment druge teme, obeležili su uverljivo donetu ekspoziciju. Burni uspon i vrhunac pred razvojnim delom s „ubojitim“ oktavama, monumentalna solistička klavirska kadenca s cezurama i melizmima, povećanje napetosti u reprizi i trijumfalni zaključak, a u celini fina prelivena zvučnost i saglasnost s gudačima i odličnim solima drvenih duvačkih instrumenata, te uzbudljive gradacije, krasili su do kraja interpretaciju prvog stava. Impresivno je zvučao i drugi, s dominacijom vrlo osećajne teme u kristalnom zvuku flaute, okruženom isto tako tananim linijama fagota i ostalih srodnih, takođe, kao i ranije malo „zadržanih“ duvača i zapaženih violončela. Vrlo brzo, skoro prestisimo odsvirana, gotovo improvizovana i pomalo „zadihana“ (čak fantazmagorična) ali sigurna i prštava klavirska deonica u srednjem plesnom delu (uzetom iz neke stare francuske šansone), a potom i završni stav raspojasane kulminacije u obliku ronda, građen na izrazitoj, ukrajinsko-ruskoj folklornoj tematici (u kontrastu marševsko optimističnog i više poetičnog raspoloženja najpre izraženog u raspevanim violinama), ujedinjenoj na kraju u širokoj zajedničkoj zvučnosti, izazvali su dodatno odobravanje posetilaca.
Vojvođanski simfonijski orkestar koji je u protekloj sezoni pod vođstvom svog šefa dirigenta Aleksandra Markovića proslavio desetogodišnji jubilej (nastavljajući, takođe prethodni uspešni desetogodišnji rad ansambla Vojvođanski simfoničari), pokazao je i na ovom koncertu, rastući nivo muziciranja, sada prijatno „srođen“ s gostujućim maestrom Markom Hribernikom u čijim smo umetničkim zahtevima, tehnici i stavu osetili „ono nešto“ što je nasledio od svog profesora, nama dobro poznatog, izuzetnog umetnika Uroša Lajovica. Okvir klavirskom koncertu Čajkovskog, činila su dela Feliksa Mendelsona, „istinskog pesnika invencije i orkestracije“, ali i kompozitora dubokog sklada u svim oblicima ispoljavanja svog ustreptalog, romantičnog, premda više sentimentalnog no eruptivnog stvaralačkog bića. Upravo na ovim crtama, naročito na saglasju svih izražajnih parametara i visoke kultivisanosti, bez imalo grubosti, u stvari s puno suptilnosti, insistirao je delikatni dirigent, koncert započevši uvertirom „Hebridi“, inspirisanom Fingalovom pećinom ostrva Stafe, na zapadnoj obali Škotske. Kompozicija je predstavljena kao čudesan morski pejzaž, s nekoliko promena raspoloženja, u suprotnostima maglovitih prizora i udara talasa, mira i olujnih epizoda, „kao i sam okean“, iznenađujući uskovitlanim linijama žestokih plima i oseka. „Topli“, ali i veličanstven početak s violama, violončelima i fagotom, intenziviranje valovitih melodija, nemirnih pasaža gudača i drvenih duvačkih instrumenata kao puta u dramatičnu epizodu i ogroman vrhunac, povratak u mirnije vode, a sve s brigom za lepotu, umivenost i zaobljenost opšte sonornosti, zaokruženi su, i pored svih turbulencija, osećajem smirenja i spokoja.
Istovremeno kada i „Hebride“ (1829), tada 20-godišnji Mendelson je započeo i svoju Treću simfoniju u a-molu nazvanu „Škotska“(završenu 1842), nadahnjujući se na istom izvoru. Preokupacija istorijom ove zemlje i nesrećnom sudbinom njene kraljice Marije, mogli bi se gotovo programski pratiti već od sporog, ozbiljnog uvoda s izrazitim violama i drvenim duvačkim korpusom, koji dočarava atmosferu polusrušene kapele u Holirudu. Dominantno prigušeno raspoloženje prisutno je i u prvoj, violinsko- klarinetskoj temi, da bi puna orkestarska snaga izbila tek kasnije. Povratak u sumorno okruženje donosi druga ideja, a blistavi trenuci i temperamentnije muziciranje prikazani su na kraju razvojnog dela i u reprizi. Bez pauze nadovezan Scherzo odsviran je kao da priziva duh i energetsko polje kompozitorove scenske muzike za Šekspirov „San letnje noći“, a možda najlepši trenuci ostvareni u trećem, molitveno-lamentoznom stavu (Adagio) naglašene gudačke pevnosti, elegancije i melanholičnosti melodike, te istaknute uloge grupe horni. Još jedna asocijacija na Šekspira mogla se doživeti u sinkopama i pregnantnim „duvačkim“ ritmovima brzog finala, ali i pored „ratobornog“ karaktera, preovladavao je istančano i kultivisano uobličen zvuk, da bi na kraju sve bilo pretopljeno u trijumfalnu orkestarsku himnu, opet s nadmoćnošću horni koje su sijale iznad, u potpunosti angažovanog i inspirisanog ansambla i svodova, pozitivnom energijom ispunjene novosadske Sinagoge.
Marija Adamov