Истанчаност и певна заобљеност звука
Само десетак дана после очаравајућег реситала који је у Коларчевој задужбини у оквиру Концертне сезоне „Стенвеј“ приредила тек 16-годишња Александра Довган, новосадска публика у препуној Синагоги, одушевљено је и с видљивим поштовањем поздравила још једну руску пијанисткињу. Полина Осетинска, уметница на врхунцу каријере, у чијем су хабитусу сабране све најбоље карактеристике руске традиционалне пијанистичке школе (учила је код великих клавирских педагога: Марине Волф у Санкт Петербургу, а потом Вере Горностајеве на Конзерваторијуму „Чајковски“ у родној Москви) наступила је као солисткиња уз Војвођански симфонијски оркестар и словеначког диригента Марка Хриберника, свог генерацијског вршњака. Како смо већ раније истицали, слушајући низ њених сународника и пишући о особинама те славне педагошко-интерпретативне баштине, и у међународним релацијама угледна Осетинска такође поседује како „задивљујућу свирачку спремност, моћно и зналачко коришћење сонорности клавира, тако и огромне способности за тонско и агогичко нијансирање“. Када је у питању тумачење солистичке партије у засигурно најпопуларнијем, а многима и најлепшем клавирском концерту позноромантичарске литературе, Концерту за клавир и оркестар број 1 у бе-молу Петра Чајковског, који је одабрала за своје прво представљање у Србији, наведени квалитети су проширени и на истицање симфонизиране основе овог дела, које је интерпретирала с посебном оригиналношћу и ефектношћу. Све је у њеном извођењу било јасно, упечатљиво, али и самосвојно, сa лично осмишљеним и „ношеним“ ачелерандима – изливима тренутног надахнућа, који су у таквим моментима захтевали и од оркестра, ипак „изненађеног“ наглошћу убрзаних клавирских иступа , већу флексибилност и брзину реаговања. То би била и једина примедба на сарадњу иначе одлично припремљеног ансамбла који је с респектабилном пажњом и искуством, пластично и музикално водио диригент који је и сам каријеру започео као даровити пијаниста. Маестетичност чувеног, свечано-широког увода с кратком, сигурно и чисто пласираном темом у хорнама праћеном звоњавом чврстих и пуних акорда од дубоко сонорног до светло високог регистра клавира, а потом непогрешивост пасажа и арпеђирања, налик мушкој, али ипак специфичном женском пијанистичком снагом остварен прелазак у лирски страствено расположење фолклорно обојене прве идеје, лакоћа и сентимент друге теме, обележили су уверљиво донету експозицију. Бурни успон и врхунац пред развојним делом с „убојитим“ октавама, монументална солистичка клавирска каденца с цезурама и мелизмима, повећање напетости у репризи и тријумфални закључак, а у целини фина преливена звучност и сагласност с гудачима и одличним солима дрвених дувачких инструмената, те узбудљиве градације, красили су до краја интерпретацију првог става. Импресивно је звучао и други, с доминацијом врло осећајне теме у кристалном звуку флауте, окруженом исто тако тананим линијама фагота и осталих сродних, такође, као и раније мало „задржаних“ дувача и запажених виолончела. Врло брзо, скоро престисимо одсвирана, готово импровизована и помало „задихана“ (чак фантазмагорична) али сигурна и прштава клавирска деоница у средњем плесном делу (узетом из неке старе француске шансоне), а потом и завршни став распојасане кулминације у облику ронда, грађен на изразитој, украјинско-руској фолклорној тематици (у контрасту маршевско оптимистичног и више поетичног расположења најпре израженог у распеваним виолинама), уједињеној на крају у широкој заједничкој звучности, изазвали су додатно одобравање посетилаца.
Војвођански симфонијски оркестар који је у протеклој сезони под вођством свог шефа диригента Александра Марковића прославио десетогодишњи јубилеј (настављајући, такође претходни успешни десетогодишњи рад ансамбла Војвођански симфоничари), показао је и на овом концерту, растући ниво музицирања, сада пријатно „срођен“ с гостујућим маестром Марком Хриберником у чијим смо уметничким захтевима, техници и ставу осетили „оно нешто“ што је наследио од свог професора, нама добро познатог, изузетног уметника Уроша Лајовица. Оквир клавирском концерту Чајковског, чинила су дела Феликса Менделсона, „истинског песника инвенције и оркестрације“, али и композитора дубоког склада у свим облицима испољавања свог устрепталог, романтичног, премда више сентименталног но еруптивног стваралачког бића. Управо на овим цртама, нарочито на сагласју свих изражајних параметара и високе култивисаности, без имало грубости, у ствари с пуно суптилности, инсистирао је деликатни диригент, концерт започевши увертиром „Хебриди“, инспирисаном Фингаловом пећином острва Стафе, на западној обали Шкотске. Композиција је представљена као чудесан морски пејзаж, с неколико промена расположења, у супротностима магловитих призора и удара таласа, мира и олујних епизода, „као и сам океан“, изненађујући усковитланим линијама жестоких плима и осека. „Топли“, али и величанствен почетак с виолама, виолончелима и фаготом, интензивирање валовитих мелодија, немирних пасажа гудача и дрвених дувачких инструмената као пута у драматичну епизоду и огроман врхунац, повратак у мирније воде, а све с бригом за лепоту, умивеност и заобљеност опште сонорности, заокружени су, и поред свих турбуленција, осећајем смирења и спокоја.
Истовремено када и „Хебриде“ (1829), тада 20-годишњи Менделсон је започео и своју Трећу симфонију у а-молу названу „Шкотска“(завршену 1842), надахњујући се на истом извору. Преокупација историјом ове земље и несрећном судбином њене краљице Марије, могли би се готово програмски пратити већ од спорог, озбиљног увода с изразитим виолама и дрвеним дувачким корпусом, који дочарава атмосферу полусрушене капеле у Холируду. Доминантно пригушено расположење присутно је и у првој, виолинско- кларинетској теми, да би пуна оркестарска снага избила тек касније. Повратак у суморно окружење доноси друга идеја, а блистави тренуци и темпераментније музицирање приказани су на крају развојног дела и у репризи. Без паузе надовезан Scherzo одсвиран је као да призива дух и енергетско поље композиторове сценске музике за Шекспиров „Сан летње ноћи“, а можда најлепши тренуци остварени у трећем, молитвено-ламентозном ставу (Adagio) наглашене гудачке певности, елеганције и меланхоличности мелодике, те истакнуте улоге групе хорни. Још једна асоцијација на Шекспира могла се доживети у синкопама и прегнантним „дувачким“ ритмовима брзог финала, али и поред „ратоборног“ карактера, преовладавао је истанчано и култивисано уобличен звук, да би на крају све било претопљено у тријумфалну оркестарску химну, опет с надмоћношћу хорни које су сијале изнад, у потпуности ангажованог и инспирисаног ансамбла и сводова, позитивном енергијом испуњене новосадске Синагоге.
Марија Адамов