КОРОНА ЗА РЕАЛИСТЕ
Пандемију ћемо већински преживети, то је сасвим извесно, но под знаком је питања шта ће од нас остати и какви ћемо постати након ње. Неизвесност са којом се сада суочавамо само је прва фаза несигурности која ће нас, по свој прилици, постепено обузимати у наредним месецима. Треба се припремити.
Као оријентација ка будућности са очекивањем позитивног исхода, оптимизам је увек добра платформа за превазилажење тешкоћа. Нису нашем човеку потребне високе школе да би то знао, али му не треба ни тумач да би увидео колико је сама формулација апстрактна. И плитка. Оптимизам се не негује из главе, не пали се и не гаси на дугме, нити је то став у који нас неко може убедити. Ниво оптимизма је резултат наших личних искустава, животних победа и пораза, успеха и неуспеха, и онолико колико га имамо – толико смо у животу били сигурни, безбедни и заштићени. Толико смо побеђивали.
Наша реалност је, на несрећу или срећу, таква да је већина од оне већине која ће преживети пандемију одавно прерасла оптимизам као шарену лажу, јер смо методом сопствене коже безброј пута спознали да се у животу много тога не завршава на жељени начин. Много пута смо из колективних криза излазили са сасвим личним модрицама, избављивали се из општих проблема појединачном снагом и довитљивошћу, добијали казне за туђе грешке и губили без своје кривице. Губили смо наду и масовно постајали реалисти (не песимисти, песимизам је луксуз).
И тако реални, ненавикнути на мажење и лагоду, опет смо доспели у небрано грожђе. И опет нам будућност изгледа мутно и магловито, ситуација нам показује ванредни несклад између наших потреба и туђих захтева, стварност нас изнова излаже егзистенцијалним искушењима, а живот нас опет ставља у ребус. Шта ћемо, сироти, нама се не да ни да људски таворимо без великих амбиција и великих депресија. Објективно смо неспремни за нове потресе, и ту више нема места ни за оптимизам, ни за песимизам: преостаје нам само реализам.
Зато се ваља припремити за још један лош исход. Ако је за утеху, ни стабилнији, снажнији и безбрижнији од нас неће проћи неокрзнуто, а ако је то слаба утеха, у неограниченим количинама можемо да експлоатишемо богато, пребогато знање о преживљавању у немогућим условима. Биће ваљда прилика и за морал, за правду, за солидарност, за љубав…. биће једном, кад се изборимо за голе животе. Тешко је рећи да ли смо преживели и горе дане, ко уопште може да рангира наше невоље, али је зато лако предвидети да ће нам мањак оптимизма и вишак реализма бити од значајне користи. То је наш главни ресурс, нека врста националног и менталитетског капитала из кога црпимо снагу да опстанемо и када смо гладни, жедни, препуштени себи, заборављени, обесправљени, жртвовани, понижени, изиграни. Само без дефетизма… и све ће бити у реду.
Младен Марковић, дипл.психолог и новинар
насловна : Урош Предић, Визија у облацима (1878)
