KORONA ZA REALISTE
Pandemiju ćemo većinski preživeti, to je sasvim izvesno, no pod znakom je pitanja šta će od nas ostati i kakvi ćemo postati nakon nje. Neizvesnost sa kojom se sada suočavamo samo je prva faza nesigurnosti koja će nas, po svoj prilici, postepeno obuzimati u narednim mesecima. Treba se pripremiti.
Kao orijentacija ka budućnosti sa očekivanjem pozitivnog ishoda, optimizam je uvek dobra platforma za prevazilaženje teškoća. Nisu našem čoveku potrebne visoke škole da bi to znao, ali mu ne treba ni tumač da bi uvideo koliko je sama formulacija apstraktna. I plitka. Optimizam se ne neguje iz glave, ne pali se i ne gasi na dugme, niti je to stav u koji nas neko može ubediti. Nivo optimizma je rezultat naših ličnih iskustava, životnih pobeda i poraza, uspeha i neuspeha, i onoliko koliko ga imamo – toliko smo u životu bili sigurni, bezbedni i zaštićeni. Toliko smo pobeđivali.
Naša realnost je, na nesreću ili sreću, takva da je većina od one većine koja će preživeti pandemiju odavno prerasla optimizam kao šarenu lažu, jer smo metodom sopstvene kože bezbroj puta spoznali da se u životu mnogo toga ne završava na željeni način. Mnogo puta smo iz kolektivnih kriza izlazili sa sasvim ličnim modricama, izbavljivali se iz opštih problema pojedinačnom snagom i dovitljivošću, dobijali kazne za tuđe greške i gubili bez svoje krivice. Gubili smo nadu i masovno postajali realisti (ne pesimisti, pesimizam je luksuz).
I tako realni, nenaviknuti na maženje i lagodu, opet smo dospeli u nebrano grožđe. I opet nam budućnost izgleda mutno i maglovito, situacija nam pokazuje vanredni nesklad između naših potreba i tuđih zahteva, stvarnost nas iznova izlaže egzistencijalnim iskušenjima, a život nas opet stavlja u rebus. Šta ćemo, siroti, nama se ne da ni da ljudski tavorimo bez velikih ambicija i velikih depresija. Objektivno smo nespremni za nove potrese, i tu više nema mesta ni za optimizam, ni za pesimizam: preostaje nam samo realizam.
Zato se valja pripremiti za još jedan loš ishod. Ako je za utehu, ni stabilniji, snažniji i bezbrižniji od nas neće proći neokrznuto, a ako je to slaba uteha, u neograničenim količinama možemo da eksploatišemo bogato, prebogato znanje o preživljavanju u nemogućim uslovima. Biće valjda prilika i za moral, za pravdu, za solidarnost, za ljubav…. biće jednom, kad se izborimo za gole živote. Teško je reći da li smo preživeli i gore dane, ko uopšte može da rangira naše nevolje, ali je zato lako predvideti da će nam manjak optimizma i višak realizma biti od značajne koristi. To je naš glavni resurs, neka vrsta nacionalnog i mentalitetskog kapitala iz koga crpimo snagu da opstanemo i kada smo gladni, žedni, prepušteni sebi, zaboravljeni, obespravljeni, žrtvovani, poniženi, izigrani. Samo bez defetizma… i sve će biti u redu.
Mladen Marković, dipl.psiholog i novinar
naslovna : Uroš Predić, Vizija u oblacima (1878)
