Људи с три ока(6) – Ђорђе Јечинац – СУБОТИЧКИ „БЛИЦ„ КРАТКОГ ВЕКА
Новосађанин Ђорђе Јечинац издао је 1936. године три броја занимљивог часописа „Фото аматер“, који се у Библиотеци Матице српске у Новом Саду сада чува као посебна вредност, јер данас у нашој земљи више не излази ниједан часопис посвећен култури фотографије.
У јесен 1936. године почео је у Суботици да излази ревијални месечни часопис „Foto amаteur“, који је, као уредник и издавач, потписивао Ђорђе Јечинац, пореклом из Новoг Сада и Госпођинаца. Заглавље првог броја штампано је на француском језику, а следећа два латиницом, којом су написани и прилози у сва три броја. Лист је из непознатих разлога (највероватније финансијских, јер га је Јечинац лично финансирао уз подршку реклама војвођанских трговаца) престао да излази после трећег броја, а сачуван је у Библитеци Матице српске у Новом Саду, Свеучилишној библиотеци у Загребу и Народној библиотеци у Београду.
„Фотоаматерски месечни саветник и приручник“, како је наведено у његовом заглављу, био је намењен све масовнијем покрету љубитеља фотографије у којем су се највише истицали фотографски ствараоци широм Војводине. Тако су се, поред великог броја занимљивих стручних савета, на ударним местима овог месечника појавили радови тада већ познатих аутора Слободана Богојевца, Стевана Махуса и Ладислава Прустаија из Суботице, Новосађана др Жарка Капамаџије и Ђорђа Браце Ивковића и других. Међу објављеним текстовима, запажени су прилози под насловима: „Фотографија у новинарској служби“, „Како се рукује филмом?“, „Шта је све потребно једном фотоаматеру?“, „Справа за мерење осветљења“, “Забрана сликања појединих објеката“… Наравно, из разумљивих разлога, штампани су и комерцијални огласи продаваца фото технике, радио апарата, писаћих машина и разне луксузне робе. Најављен је и велики наградни конкурс за најбоље фотографије читалаца „Фото аматера“. Иако је цена часописа била само 5 динара, већ након трећег броја је угашен.
Од 1938. године Ђорђе Јечинац је поново у Новом Саду и највероватније се бавио фармацеутским пословима јер је једно време провео у апотекама у Иригу, Чуругу и Новом Саду. Обилазио је Фрушку гору и из ње доносио биљке од којих је справљао фармацеутске препарате и мелеме за дерматолошке тегобе. Његово име је највише везано за препарат „Вунол“, који је у малим кутијама продавао на пијацама, чак и у време окупације.
Након Другог светског рата, у нашој земљи је излазило више часописа за културу фотографије. Најдуговечнији су били „Фото кино ревија“ и „Рефото“ који су више деценија штампани у Београду, али ни они сада не излазе због сурове, немилосрдне борбе на киосцима и продавницама штампе, али и забрињавајућег стања културе у нашој земљи, које се неминовно рефлектује и на медиј фотографије, без којег нема ниједног сегмента савременог живота. Зато је значајно ово подсећање на подухват Ђорђа Јечинца, једног од пионира промовисања наше фотографске културе.
Промотер фотографске културе Радомир Јечинац из Београда, трагајући за родословом своје породице, установио је да му је Ђорђе Јечинац рођак, да су им корени у Госпођинцима и да је покретач суботичког часописа „Фото аматер“ рођен највероватније 1908. године у Новом Саду, као најстарији син рабаџије Михајла Мике Јечинца и мајке Швабице Катице Дернер (девојачко презиме). После Првог светског рата, у којем је био добровољац у српској војсци, Михајло је учествовао у обнови Успенске цркве у Новом Саду, па му је име уклесано на великој црвеној мермерној плочи, као заслужном вернику и дародавцу. Јечинци су са два сина, Ђорђем и Светиславом, живели у Бемовој улици број 22 (некад се звала Зечија, Немачка, а сада је Ћирпанова). Ђорђе је завршио Основну школу, четири разреда Гимназије и непотпуну Трговачку академију у Новом Саду. Био је глумац, оперски певач, сценариста, инспицијент у Српском народном позоришту. Забележено је његово учешће у представама „Ана Карењина“, „Игуманов грех“, „Потера“, „Лепа Јелена“,“Орлов“, „Узоран муж“, „Еквиноцио“… Након сезоне 1926/27.године отишао је у војску, да би се потом посветио изучавању апотекарског заната, новинарству и фотографији. У новинама тадашњег времена забележена је фудбалска утакмица између глумаца и полицајаца, а посебно је истакнуто да је гол полицајаца бранио Јечинац. Има индиција да је у то време био и полицијски службеник. Из непознатих разлога, преселио се 1936. године у Суботицу (Крупежевићева 1), где је покренуо часопис „Фото аматер“, а потом и штампао (у штампарији „Минерва“) занимљиву књигу „Мала историја слободног зидарства Европе“, посвећену покрету масона, која се, такође, чува у Библиотеци Матице српске.  
Био је хапшен током рата, па и после ослобођења, а наводно је злостављан јер није хтео да открије рецепт за справљање свог лека. Постао је социјални случај јер није имао ко о њему да се стара, па је усамљен и изнемогао дочекао смрт у Старачком дому у Футогу 1981. године. |