Људи с три ока(30) : Миленко Гавриловић-СРЕМАЦ ВАСКРСАО У БОСНИ

Завичајни музеј у Високом отворио изложбу фотографија инжењера Миленка Гавриловића, сремца из Вогња, једног од наших некадашњих најбољих стручњака у области кожарске индустрије.

Летопис Матице српске,далеке 1926. године, почео је да објављује серију текстова под насловом „О економској обнови земље“ из пера инжењера Миленка Гавриловића из сремског села Вогња, који се са дипломом Технолошко-хемијског факултета вратио из Лиона, успешно завршивши студије у Француској. Из броја у број, на опште задовољство читалаца, Гавриловић је две године писао о нашим привредним проблемима, али је истовремено предлагао и како да се они реше. Писао је о индустрији, пољопривреди, планирању, развоју пасивних крајева, улози стручних кадрова,…

  „Треба само посматрати данашње друштво, па ће се одмах видети да у њему влада хаос и збрка разних циљева и интереса, над којима доминира интерес великог капитала , који је својом моћи и привлачношћу збунио све оне што теже за њим, тако да не осећају његову опасност по своје ситне егзистенције…“- писао је Гавриловић још пре више од девет деценија.

Пракса

Гавриловић је у својим текстовима посебно нагласио да је занатско питање једно у низу проблема ситне радиности од чијег решења зависи социјални мир.“Појавом крупне радиности, занатство губи свој примарни карактер као привредни фактор, али зато, због свог ситног облика, добија велики социјални значај, постаје залога социјалне равнотеже у друштву уздрманом и узнемиреном појавом великог капитала и његове акције за што тешњом конкуренцијом…“

Коментаришући велик прилив страних стручњака и капитала инжењер Гавриловић категорично закључује:

„Наше стручњаке треба више ценити и поштовати. Они треба да воде нашу привреду, а не странци који долазе једино у намери да се окористе, и да се после тога врате у своју земљу…“

Оно што је писао у Летопису Матице српске Миленко Гавриловић је спроводио и у пракси. Као представник Министарства трговине и индустрије Крељевине СХС, Одељења за индустрију и занатство, дошао је у неразвијени крај Босне, у градић Високо, крај реке Фојнице, и ударио темеље индустрије за прераду коже. Истовремено је био и један од оснивача, а потом и директор, прве Кожарске школе на Балкану.

 Фотографија

Амбициозни сремац донео је, почетком треће деценије прошлог века, први фотографски апарат у Високо.Снимао је документарне фотографије у свом окружењу које су данас незамењиви сведоци времена у којем је живео, ренесансе привредног развоја тог краја, прерастања занатства у модерну индустрију коже. Али, истовремено су то и фотографије с емотивним набојем који их сврстава међу фотографска ликовна остварења. То је потврђено још 1934. године када је Гавриловић са својим фотографијама увршћен међу добитнике вредних награда на конкурсу загребачке „Фото ревије“.

  Драгутин Радан,један од малог броја мајстора југословенске фотографије из Босне и Херцеговине, пријатно нас је изненадио када нас је обавестио да Завичајни музеј у Високом припрема ретроспективну изложбу сачуваних фотографија инжењера Гавриловића који је умро 1947. године у Београду. Тако је већ потпуно заборављени борац за привредни развој некадашње прве Југославије васкрсао у Високом. Истина, било је покушаја да се у том граду подигне споменик директору прве кожарске школе на Балкану, али предлози нису реализовани. Својим сјајним фотографијама Миленко Гавриловић је сам себи начинио најлепши споменик који је сада на достојанствен начин постао вредан легат Завичајног музеја Високог.

ФОТОГРАФ И РЕДИТЕЉ     Миленко Гавриловић је рођен 12.априла 1894. године у селу Вогањ у Срему. У родном месту је завршио основну школу, гимназију у Земуну, а Технолошко-хемијски факултет у Лиону у Француској. Од 1920. године је радио у Високом, као представник Министарства трговине и индустрије Краљевине СХС-Одељења за индустрију и занатство, на унапређењу табачког заната и индустрије прераде коже. Био је један од оснивача, професора и директор прве Кожарске школе на Балкану, која је у Високом радила све до 1951. године. Гавриловић је као цењени стручњак држао предавања широм земље, написао је десетак студија из области хемије, а годинама је сарађивао у Летопису Матице српске.   По доласку у Високо донео је и свој фотоапарат, формата 4,5 пута 6 сантиметара и начинио велик број фотографија, пуних енергије, које сведоче не само о његовом раду него и развоју Високог. У том градићу, који је поносан на његову колекцију драгоцених фотографија, Гавриловић  је био и успешан као редитељ у позоришту у којем је поставио на сцену „Коштану „ Боре Станковића. Умро је у Београду 1947. године.

пише: Боривој Миросављевић