Људи с три ока(3) : Риста Марјановић-МАРАТОНАЦ С КАМЕРОМ
Чувени фоторепортер Риста Марјановић, поред легендарних фотографија снимљених током балканских ратова, једини је својом камером забележио и историјско присаједињење Војводине Србији на крају Првог светског рата. Самостална изложба ратних фотографија овог сведока историјских догађаја отварена је у великом Салону РТС-а у Београду
Као што је гласник, претрчавши дугу стазу, донео вест у Атину о ратном окршају на Маратонском пољу, тако је фоторепортер Риста Марјановић са својом камером забележио драматичне догађаје у Првом светском рату и однео у свет серију фотографија о драматичној судбини српске војске. У тренутку када се чинило да су Срби доживели крах у албанској голготи и да заувек нестају у плавој гробници код Крфа и Бизерте, Марјановић је у париском Лувру 1916. године, а потом у Лондону, Америци и државама широм света, изложио своје фотографије којима је наговестио васкрснуће српске војске, њен коначан тријумфалан повратак у домовину и еуфоричан јуриш од Солуна до заувек ослобођене Војводине.
након ослобођења Новог Сада у јесен 1918. године
Храброст
У тренутку избијања Балканског рата 1912. године Риста Марјановић је био новинар-фоторепортер и уредник париског издања чувеног листа „Њујорк хералд“. Прославио се снимајући атрактивне догађаје као што су први летови авионом браће Рајт, сахране и крунисања енглеских краљева, посете разних владара Паризу, забрањени двобоји, монденски живот, велики спортски догађаји…Са својом камером се ставио на располагање врховној команди српске војске, често био у првим борбеним редовима и забележио најзначајније тренутке протеривања Турака из наших крајева и ослобођења од вишевековног ропства.
Часопис „Балкански рат“, који је уређивао Футожанин Душан Шијачки, објавио је две фотографије са бојног поља „изасланика американских листова“, уз коментар:
“Господин Марјановић је био у срећном положају да је могао нашу војску пратити свугде и свакад, те је често и с опасношћу живота снимао поједине моменте, који су нам драгоцени за историју овога рата. Прва слика представља ров наше пешадије пред Тетовом. Време је било најгоре што може бити…Хладноћа је била тако јака да наши војници нису могли да одапну пушку, јер су им се прсти смрзли…Резултат крваве борбе се види са наше друге слике која је снимљена за тренутак касније: непријатељски куршум је усмртио нашег војника који тешко рањен пада на дно шанца, али пушку брзометку не испушта из руку…“
Из циклуса Марјановићевих антологијских фотографија, снимљених за време балканских ратова, свакако је најдраматичнија она на којој официр на коњу одаје последњу почаст свом саборцу погинулом на битољском ратишту 1912. године.
Истина
Сјајне фотографије Ристе Марјановића преплавиле су странице многих најпознатијих светских листова. Мит о храбрости српске војске ширио се с распадом Отоманске империје. Али, још пре него што је нестао мирис барута на Балкану, избио је Први светски рат. На Србију, незацељених крвавих рана, навалила је аустроугарска болумента , с намером да је прегази за неколико дана. Међутим, битка на Церу је показала да је бечки цар загризао тврд орах. Међу српским ратницима поново се нашао и Риста Марјановић, снимајући незаборавне сцене у којима голоруки народ пружа драгоцену помоћ својим борцима. Старци, трећепозивци, чували су заробљене непријатељске војнике.
Међутим, много јачи непријатељ је после крвавих окршаја потиснуо српску војску у албанске гудуре, верујући да ће је тако заувек уништити. Сва та голгота остала је забележена на Марјановићевим стакленим фотографским плочама. Он је успео да тај драгоцени историјски материјал однесе у Париз и изложи га на великој изложби у Лувру, а потом у Лондону, Америци и другим земљама по свету. Истина о ратним страхотама, у виду језивих визуелних порука, тако је представљена свету као да је подгрејана нада у васкрснуће српске војске. То се и догодило када је у јесен 1918. године препорођена армија са Солунског фронта кренула у нездрживи повратак у окупирану домовину. Био је то крај Аустроугарске монархије и настанак Југославије у којој се Војводина присајединила Србији. Тај догађај регистровала је и камера сјајног и незаборавног фоторепортера Ристе Марјановића.
ИСТОРИЈА БЕЗ ДИЛЕМЕ Риста Марјановић је рођен у Шапцу 1. марта 1885. године. У родном граду је завршио основну школу и три разреда гимназије, када је дошао у Београд и уписао се у Српску цртачку и сликарску школу Ристе и Бете Вукановић. Истовремено је изучавао фотографски занат код познатог дворског фотографа Милана Јовановића. Потом је радио као фотограф у Бечу и Берлину, да би се усталио као новинар-фоторепортер у Паризу, где је завршио Школу виших социјалних наука, секцију за журнализам. Био је репортер, а потом и уредник „Њујорк Хералда“, издања за Европу са седиштем у Паризу. Као искусан фоторепортер, био је у Балканском рату уз подршку Драгутина Димитријевића Аписа, шефа Обавештајног одељења Врховне команде српске војске. По избијању Првог светског рата, поново је у првим борбеним редовима и преживљава трагично повлачење преко Албаније. Из Скадра 1916. године одлази у Париз са својим фотографским благом и учествује на Свесавезничкој изложби ратне фотографије у Лувру, затим у Лондону, па у САД и другим државама, проносећи истину о страдањима српске војске.  Учествовао је и у ослобађању земље снимајући све најзначајније догађаје, међу којима је и Велика народна скупштина у Новом Саду, која је пре десет деценија донела одлуку о присаједињењу Војводине Србији. После Првог светског рата, Марјановић је био директор Агенције „Авала“, а након Другог светског рата, све до одласка у пензију, био је саветник у „Тањугу“. Добио је звање „Екселенција фотографије“ Удружења самосталних уметника фотографије Србије, а умро је у Београду 7. априла 1969. године. Велика збирка фото негатива Ристе Марјановића чува се у Заводу за заштиту споменика и културе у Београду, а један део је код његовог сина Драгана, који нам је помогао да оригиналима, међу којима се неки први пут сада објављују, илуструјемо овај текст. |