Људи с три ока(14) – Терезија Дулич – „ФОТОШОП“ НА ФУТОШКОЈ ПИЈАЦИ
Пред крај Другог светског рата, Терезија Дулич, једна од тада ретких фотографкиња, улепшавала је, у Атељеу „Фото Тери“ на новосадској Футошкој пијаци, ликове својих муштерија на сликама.
Први фотографски атељеи широм света, па и у нашој земљи, пре скоро два века отворили су своја врата у центрима градских насеља, најчешће на градским пијацама на којима се увек окупљало највише становника, потенцијалних корисника фотографских услуга. Садашња Змај Јовина улица у центру Новог Сада могла би се звати Фотографска улица јер је у њој, на некадашњој највећој пијаци, било и десетак фотографских радњи. А када је пијаца из најужег центра града измештена у Јеврејску, односно Футошку улицу, са пијачним тезгама су се преселили и фотографи.
Мајсторица иза камере
У Футошкој улици (Ференца Ракошија Другог, у време Другог светског рата) у приземној згради под бројем 25, почео је 1943. године да ради Атеље „Фото Тери“, младе, тек промовисане фотографске мајсторице Терезије Пулаи Дулич. Некадашња ученица познатог новосадског фотографа Херинга (имао је радњу у дворишту биоскопа „Аполо“, на почетку Јеврејске улице), осамосталила се и на зид свог скромног атељеа окачила велелепну мајсторску диплому, као најсигурнији мамац за прве муштерије.
Мама је изнајмила веома скроман пословни простор (три пута пет метара), који се грејао минијатурном пећком на дрва – присећа се Шандор Дулић, најстарији од тројице Терезијиних синова.
– Моја браћа и ја одрасли смо у чисто занатлијској породици јер је, уз мајку, и наш отац био уважени занатлија – електроинсталатер. Бициклом је одлазио у Темерин, Бачки Јарак, Госпођинце, Жабаљ и друга насеља, у којима је увек имао пуне руке посла. Мама Терика је за то време стицала све више муштерија у својој скромној радњици. Снимала је најпре са старом камером и стакленим плочама и стално се усавршавала, пратећи техничко технолошки брзи развој фотографске технике.
Кориговање „немилосрдне“ оптике
Већ у атељеу фотографа Херинга, до избијања Другог светског рата, млада Терезија се посветила ретуширању фотографија, које захтева женску посвећеност, стрпљење, педантност, па и комуникативност с муштеријама које имају најразличитије прохтеве. Ретуширање се није састојало само у отклањању грешака насталих у компликованом хемијском настајању фотографске слике, него и у креативним интервенцијама на улепшавању ликова према којима је фото-камера често бивала немилосрдна у истицању слабијих страна естетике фотографисаних лица. Најчешће су муштерије тражиле од фотографа да их на сликама „подмлади“, да „ скину младеже“, „исправе криви нос или усне“, да им „штуцују бркове и обрве“.
У ствари, веште руке ретушера требало је већ тада да ураде оно што се данас масовно користи програмом фотошопа у савременим компјутерима. Оно што се данас постиже кликом на дугме рачунара, некада се постизало мукотрпним радом уз помоћ специјалних сликарских четкица, скалпера и других физичких, али и хемијских помагала. Тако су по наруџбини „штуцовани бркови ала Клерк Гебл“, „зализана и бриљантирана коса ала Рудолф Валентино“, “поглед Грете Гарбо“…
Најчешће су муштерије била војна лица, младе девојке, ђаци, породице, сватови – сећа се Шандор Дулич, који је са браћом и оцем често био пред објективом мајчине камере.
-Одлазила је у школе да слика разреде, затим разне црквене свечаности, причешћа, венчања, крштења, молитве, сахране…После рата је била члан Фотографске задруге, посредством које је набављала потрошни материјал и технику, а добијала је и теренске задатке; најчешће је одлазила у сремска села Кукујевци и Дивош, где је све становнике сликала за личне карте…Рационално је користила филмове – једним снимком би снимила одједном четири портрета муштерија које би поређала на клупи! Одлазила је често чамцем „Коља“, преко Дунава, у стару болницу у Сремској Каменици и у импровизованом студију снимала тешко оболелу децу.
Вода са бунара
У мини Атељеу „Фото Тери“ коришћено је вештачко осветљење: један главни рефлектор са више повезаних нитрафот сијалица, спот-рефлектор за „наглашавање“ детаља и споредно светло за осветљавање позадине коју је представљала равна, чиста сива површина зида. У сценографију су се, према потреби, укључивали велико огледало и дрвени сточић ако би требало снимити неке додатне реквизите. Атеље није имао текућу воду, па су је у кантама доносили са чесме удаљене око 200 метара. Притом је требало два пута прећи преко трамвајских шина и кроз пијачну гужву! Заједнички летњи тоалет и шупа за дрва били су у дворишту у које се улазило кроз велику ајнфорт капију, која и данас постоји на истом месту.
Фото „Тери“ је успешно функционисао, као једини атеље који је водила жена-фотограф, у јакој конкуренцији с тада познатим фотографима Ползовићем, Бартом, Пашћаном, Манојловићем, Вецлом, Вајдом, Машићем, Бикито,…Инвентар овог атељеа сачуван је у старој породичној кући на новосадском Телепу и намењен је, као поклон, будућем првом Музеју фотографије у нашој земљи.
ОД НОВОГ САДА ДО ШВАРЦВАЛДА И НАЗАД Терезија Дулич (девојачко Пулаи) рођена је 20. октобра 1920. године у Кањижи, а после завршене основне школе у родном месту преселила се у Нови Сад. Ту је 1937. године почела да изучава фотографски занат у Студиу „Херинг“. Крајем 1942. године положила је мајсторски испит у Сегедину и већ у фебруару 1943. отворила своју фотографску радњу Фото „Тери“, у којој је радила до маја 1965. године. Тада је отишла код мужа, који је нашао посао у Немачкој, па је одмах наставила да се бави фотографијом у Студију Фото „Броц“ у Швенингену на Некару, у Шварцвалду, где је радила све до пензије 1983. године. У том периоду стално се усавршавала, нарочито у области колор фотографије, код познате фирме Кодак у Штутгарту. Била је омиљени фотограф, нарочито међу нашим исељеницима у Немачкој, који су се код ње радо фотографисали, а доносили јој и своје снимке на лабораторијску обраду. Пре одласка у Немачку радила је једно време у породичној кући у Новом Саду, у Улици Ћирила и Методија 16. Сва три сина ( Шандор- рођен 1944, Михаљ – 1948. и Карољ -1950) заволели су фотографију и постали врсни фото-аматери. Њихова радња на Футошкој пијаци постала је берберски салон, а фотографски инвентар заједно са излогом и оригиналним фотографијама које сведоче о мајсторству Терезије Дулич, сачувани су као вредни експонати у будућем Музеју фотографије. Терезија Дулич је, у позним годинама, умрла у Новом Саду, 14. августа 2006. године. |